О Шиптарском терору на Косову - Снага и вера Милунке Џаврић
У подножју Проклетија, око шест километара од Пећи, налази се село Брестовик. Верује се да је добило име по бресту, којим је некада обиловало. Породица Џаврић је живела у том селу још од давнина. Стварали, радили, владајући се по Божијим законима.
Ђорђе и Милунка Џаврић изродише два сина, Бранка и Крсту. Ускоро наступи зло време. Други светски рат је беснео на све стране.Те 1943.године, Милунка је била у другом стању. Једне вечери Шиптари дођоше у село и изведоше све мушкарце. Позивали су их да се окупе на збор. Изађе и Ђорђе, његов отац Радојко и брат Радован. Одоше са Шиптарима и не сумњајући у зло које им се спрема. Не прође дуго, зачуше се рафали. Проплака небо изнад Брестовика, заплакаше мајке, супруге, кћери и малени синови. Савише се деца око скута. Знале су жене да им убише најдраже, да им куће завише у црно.
Милунка, онако носећа, предвече крену ка ливади на уласку у село. Призор који затече остави је без даха. Завезани и потом стрељани. Сви. Иза себе чу јечање комшије, који тихо изусти:
Бежи! Убиће те!– и испусти душу.
Крви је било на све стране. Нађе свог Ђорђа и голим рукама му сакупи мозак са траве, враћајући га у лобању. Затим крену од једног до другог скупљајући црева, да их врати у утробу. Молила се Богу да јој да снаге да издржи, да мало ублажи језиву слику, када сутрадан дођу жене и деца да их виде.
Кући се вратила у неко доба ноћи, исцрпљена. Одећа јој је била натопљена српском крвљу. Обузе је очај, туга и безнађе. Не зна ни сама како је дочекала зору, са своја два сина и јетрвом Милојком, чијих је пет сирочића непрестано плакало.
Црни дан освану и за Џавриће и за остале српске породице у Брестовику. Сахранише, на превару убијене, недужне мушке главе. Оста село без одраслих мушкараца.
Не прође дуго Милунка роди две девојчице, близнакиње Крстану и Бојану.Уследиле су тешке године. Милунка је са својом јетрвом вукла воловима дрвену грађу са Проклетија и камен из реке Сушице. Направише ове две вучице кућу. Орале су њиву и радиле од свитања до ноћи. Све тешке послове и није имао ко други да обави. Снагу је црпила из молитви, налазила је у деци.
Прођоше године и деца се поженише и поудаше. Дођоше и унучад. Често им је бака Милунка причала причу о њиховом деди и прадеди. Како су мучки и лукаво преварени и убијени. Одрастала су деца у духу православне вере. Свако вече им је бака пред спавање изговарала Оченаш и крстила се.
Умрла је 1993. године, тихо и достојанствено, како је и живела.
Тамни облаци зла су се поново надвијали над Косовом и Метохијом. Живели су Срби мирно и гледали свој посао, али Шиптари су имали сто лица, па су почели и да их показују. Наталожено зло у њима је узимало данак преко Срба.
Тако и Бранко Џаврић изненада умре на послу 1997. године. Нико од Шиптара са којима је радио не дође и не изјави саучешће, а до јуче су заједно јели и пили. Било је и више него очигледно колика је мржња у њима. После тога смрт је била чест гост у селу Брестовик. Нестајали су људи ноћу. Дан је откривао истину ко и како им је узимао животе. Поворке и сахране су биле све чешће, па су људи из села корачали немо и ћутке у поворкама, осећајући смрт као нешто неминовно и свакодневно.
14. 06. 1999. године војска се повлачила. Џаврићи одвезаше стоку, покупише само документа и најосновније ствари и кренуше за Србију. Остаде кућа, огњиште, остадоше успомене, цркве – оста све оно што је говорило ко су Џаврићи и одакле су. Оставише своје корење да их почупају злотвори Шиптари.
Тако и би. Кућу запалише и срушише, као и остале у селу. Са жељом да затру Србе, порушише и гробље. Остадоше да зјапе отворене гробнице. Па бар мртве су могли оставити на миру, Бог их убио!
Али жеља да скрнаве и мртвог Србина, да не виде име на споменику, да униште сваки траг постојања било чега српског, у Шиптарима је јача од свега. Срушише и запалише манастире и цркве. Међу њима и цркву Светог Димитрија у оближњем селу Сига, која је Џаврићима била најдража.
После неког времена, дође младост Џаврића да обиђе село и кућу у којој су одрасли уз храбру баку Милунку. Сузе се нису могле зауставити када су видели колико је зла направила Шиптарска банда. Није имало шта да се спаси, осим неколико икона из цркве Светог Димитрија, које су биле гараве, али нису изгореле. Млади Џаврић, Бранков син, однео их је у Пећку патријаршију.
Страдање породице Џаврић само је једно од многих. Нажалост, мали део сурове стварности на Косову и Метохији.
Иако су им све спалили и уништили, Срби и даље живе. У свим Џаврићима, у свим Србима, је крв и надљудска снага баке Милунке.
Бог је сачувао иконе да не изгоре. Не може се поштење и доброта, вера и душа српска затрти, тамо где је корење дубоко пустила и заливана духом православља. Може зло да влада, али не може да надвлада. Бог дао има камена, има и грађе, а имају Срби и наследнике.
С вером у Бога живеће Џаврићи, живеће моји Срби поново на својим огњиштима…
Аутор: Српска књижевница Гордана Павловић (члан УКС-а и редован члан Матице српске)
А на слици - Темељи манастира Девич којег су Шиптари порушили
Ђорђе и Милунка Џаврић изродише два сина, Бранка и Крсту. Ускоро наступи зло време. Други светски рат је беснео на све стране.Те 1943.године, Милунка је била у другом стању. Једне вечери Шиптари дођоше у село и изведоше све мушкарце. Позивали су их да се окупе на збор. Изађе и Ђорђе, његов отац Радојко и брат Радован. Одоше са Шиптарима и не сумњајући у зло које им се спрема. Не прође дуго, зачуше се рафали. Проплака небо изнад Брестовика, заплакаше мајке, супруге, кћери и малени синови. Савише се деца око скута. Знале су жене да им убише најдраже, да им куће завише у црно.
Милунка, онако носећа, предвече крену ка ливади на уласку у село. Призор који затече остави је без даха. Завезани и потом стрељани. Сви. Иза себе чу јечање комшије, који тихо изусти:
Бежи! Убиће те!– и испусти душу.
Крви је било на све стране. Нађе свог Ђорђа и голим рукама му сакупи мозак са траве, враћајући га у лобању. Затим крену од једног до другог скупљајући црева, да их врати у утробу. Молила се Богу да јој да снаге да издржи, да мало ублажи језиву слику, када сутрадан дођу жене и деца да их виде.
Кући се вратила у неко доба ноћи, исцрпљена. Одећа јој је била натопљена српском крвљу. Обузе је очај, туга и безнађе. Не зна ни сама како је дочекала зору, са своја два сина и јетрвом Милојком, чијих је пет сирочића непрестано плакало.
Црни дан освану и за Џавриће и за остале српске породице у Брестовику. Сахранише, на превару убијене, недужне мушке главе. Оста село без одраслих мушкараца.
Не прође дуго Милунка роди две девојчице, близнакиње Крстану и Бојану.Уследиле су тешке године. Милунка је са својом јетрвом вукла воловима дрвену грађу са Проклетија и камен из реке Сушице. Направише ове две вучице кућу. Орале су њиву и радиле од свитања до ноћи. Све тешке послове и није имао ко други да обави. Снагу је црпила из молитви, налазила је у деци.
Прођоше године и деца се поженише и поудаше. Дођоше и унучад. Често им је бака Милунка причала причу о њиховом деди и прадеди. Како су мучки и лукаво преварени и убијени. Одрастала су деца у духу православне вере. Свако вече им је бака пред спавање изговарала Оченаш и крстила се.
Умрла је 1993. године, тихо и достојанствено, како је и живела.
Тамни облаци зла су се поново надвијали над Косовом и Метохијом. Живели су Срби мирно и гледали свој посао, али Шиптари су имали сто лица, па су почели и да их показују. Наталожено зло у њима је узимало данак преко Срба.
Тако и Бранко Џаврић изненада умре на послу 1997. године. Нико од Шиптара са којима је радио не дође и не изјави саучешће, а до јуче су заједно јели и пили. Било је и више него очигледно колика је мржња у њима. После тога смрт је била чест гост у селу Брестовик. Нестајали су људи ноћу. Дан је откривао истину ко и како им је узимао животе. Поворке и сахране су биле све чешће, па су људи из села корачали немо и ћутке у поворкама, осећајући смрт као нешто неминовно и свакодневно.
14. 06. 1999. године војска се повлачила. Џаврићи одвезаше стоку, покупише само документа и најосновније ствари и кренуше за Србију. Остаде кућа, огњиште, остадоше успомене, цркве – оста све оно што је говорило ко су Џаврићи и одакле су. Оставише своје корење да их почупају злотвори Шиптари.
Тако и би. Кућу запалише и срушише, као и остале у селу. Са жељом да затру Србе, порушише и гробље. Остадоше да зјапе отворене гробнице. Па бар мртве су могли оставити на миру, Бог их убио!
Али жеља да скрнаве и мртвог Србина, да не виде име на споменику, да униште сваки траг постојања било чега српског, у Шиптарима је јача од свега. Срушише и запалише манастире и цркве. Међу њима и цркву Светог Димитрија у оближњем селу Сига, која је Џаврићима била најдража.
После неког времена, дође младост Џаврића да обиђе село и кућу у којој су одрасли уз храбру баку Милунку. Сузе се нису могле зауставити када су видели колико је зла направила Шиптарска банда. Није имало шта да се спаси, осим неколико икона из цркве Светог Димитрија, које су биле гараве, али нису изгореле. Млади Џаврић, Бранков син, однео их је у Пећку патријаршију.
Страдање породице Џаврић само је једно од многих. Нажалост, мали део сурове стварности на Косову и Метохији.
Иако су им све спалили и уништили, Срби и даље живе. У свим Џаврићима, у свим Србима, је крв и надљудска снага баке Милунке.
Бог је сачувао иконе да не изгоре. Не може се поштење и доброта, вера и душа српска затрти, тамо где је корење дубоко пустила и заливана духом православља. Може зло да влада, али не може да надвлада. Бог дао има камена, има и грађе, а имају Срби и наследнике.
С вером у Бога живеће Џаврићи, живеће моји Срби поново на својим огњиштима…
Аутор: Српска књижевница Гордана Павловић (члан УКС-а и редован члан Матице српске)
А на слици - Темељи манастира Девич којег су Шиптари порушили
Нема коментара:
Постави коментар