Улога Броза у одвајању Koсова и Метохије од Србије
Двадесетпетог маја, на дан када је некада цела Југославија славила рођендан друга Тита, Недељник доноси занимљив увид у његов лик и дело. Анализа није југоносталгична већ критичка а односи са на улогу Јосипа Броза, доживотног председника СФРЈ, у одвајању Косова и Метохије од Србије.
Како наводи Недељник, према многим историчарима косовски сепаратизам добио је најефектнији подстрек након 1945. године када су Титове власти забраниле повратак српских избеглица. Међутим, прича се конкретизује током Брионског пленума и чувеног сукоба Тита са Александром Ранковићем, када је јужна српска покрајина искориштена као адут у борби против Ранковића.
Према документима из Титове архиве (које објавио публициста Перо Симић) стоји да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са албанским руководиоцима са Космета на којем нису присуствовали представници ЦК Србије. У тајном протоколу пријема забиљежена је припрема састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
Како наводи Недељник, састанак који је требао да буде одржан у Београду 23. јуна Тито је у последњем тренутку померио за сутрадан на Брионима. Заведено је и да стенографске биљешке нису вођене.
Александар Ранковић је смењен под оптужбама да је прислушкивао Тита, док се данас већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, наводи Недељник. Међутим, комунистичка пропаганда је то касније називала обрачуном са повампиреним српским национализмом. „Од тада и у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају се ‘терором Ранковића и великосрпских националиста’“, истиче се у Недељнику. Као примјер наводи се акција југословенске војске која је 1944. г. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. која се касније користила као доказ за наводно угњетавање албанске мањине. Тада је већ било небитно што је те акције одобрио сам Тито.
Недељник примјећује да тек послије Брионског пленума Шиптари почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Албански врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице“. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Космету. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да језа Титов кабинет Космет већ постао сепаратни субјект од Србије, каже се у чланку.
Послие 1966.г. свако питање о КиМ заобилази власт у Београду
Недељник даље наводи да се из Титове архиве види да се послије 1966. године за свако питање о Косову и Метохији заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима КиМ више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора,у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Албанце да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу“, чиме је практично наговестио да осамостаљење Космета постоји као започет процес.
Недељник такође наводи и запис из Титове личне архиве, где су записани Титови сусрети са албанским врхом са КиМ. Тамо се наводи захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтијевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.“
Тито се сагласио са уставним прекомпоновањем Космета
Трагајући кроз Титов архив Недељник наводи и поверљиво писмо Фадиља Хоџе,тадашњег председника скупштине КиМ, где од Јосипа Броза захтијева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да КиМ треба да има сва права као остале југословенске републике.
Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио“ да Космет треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система КиМ, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати.
Највећи дио Хоџиног писма био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише заснoваним на периоду турске окупације.
„У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија“… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова“ што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима…“, пише Титу Хоџа. Тито је дакле, још прије четрдесет година обавиештен шта ће албанска скупштина да усвоји послије 1999. године.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто“ није била присутна на Космету. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Космету дао све.
Слика - Косово и Метохија 1983. године, протести Албанаца: И након Тита, Тито!
Како наводи Недељник, према многим историчарима косовски сепаратизам добио је најефектнији подстрек након 1945. године када су Титове власти забраниле повратак српских избеглица. Међутим, прича се конкретизује током Брионског пленума и чувеног сукоба Тита са Александром Ранковићем, када је јужна српска покрајина искориштена као адут у борби против Ранковића.
Према документима из Титове архиве (које објавио публициста Перо Симић) стоји да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са албанским руководиоцима са Космета на којем нису присуствовали представници ЦК Србије. У тајном протоколу пријема забиљежена је припрема састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
Како наводи Недељник, састанак који је требао да буде одржан у Београду 23. јуна Тито је у последњем тренутку померио за сутрадан на Брионима. Заведено је и да стенографске биљешке нису вођене.
Александар Ранковић је смењен под оптужбама да је прислушкивао Тита, док се данас већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, наводи Недељник. Међутим, комунистичка пропаганда је то касније називала обрачуном са повампиреним српским национализмом. „Од тада и у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају се ‘терором Ранковића и великосрпских националиста’“, истиче се у Недељнику. Као примјер наводи се акција југословенске војске која је 1944. г. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. која се касније користила као доказ за наводно угњетавање албанске мањине. Тада је већ било небитно што је те акције одобрио сам Тито.
Недељник примјећује да тек послије Брионског пленума Шиптари почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Албански врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице“. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Космету. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да језа Титов кабинет Космет већ постао сепаратни субјект од Србије, каже се у чланку.
Послие 1966.г. свако питање о КиМ заобилази власт у Београду
Недељник даље наводи да се из Титове архиве види да се послије 1966. године за свако питање о Косову и Метохији заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима КиМ више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора,у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Албанце да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу“, чиме је практично наговестио да осамостаљење Космета постоји као започет процес.
Недељник такође наводи и запис из Титове личне архиве, где су записани Титови сусрети са албанским врхом са КиМ. Тамо се наводи захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтијевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.“
Тито се сагласио са уставним прекомпоновањем Космета
Трагајући кроз Титов архив Недељник наводи и поверљиво писмо Фадиља Хоџе,тадашњег председника скупштине КиМ, где од Јосипа Броза захтијева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да КиМ треба да има сва права као остале југословенске републике.
Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио“ да Космет треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система КиМ, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати.
Највећи дио Хоџиног писма био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише заснoваним на периоду турске окупације.
„У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија“… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова“ што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима…“, пише Титу Хоџа. Тито је дакле, још прије четрдесет година обавиештен шта ће албанска скупштина да усвоји послије 1999. године.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто“ није била присутна на Космету. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Космету дао све.
Слика - Косово и Метохија 1983. године, протести Албанаца: И након Тита, Тито!
Нема коментара:
Постави коментар