Колонисти из Албаније у Истоку (Паралела: Метохија 1974 – Европа 2016)
У време Броза и његових следбеника, колонисти из Албаније улазе у метохијску општину Исток, као и друге на Косову и Метохији.Време је показало да је ,,транзит за неку другу европску земљу” био само изговор а циљ да трајно потисну Србе.
Тада за Високог комесара из Женеве Косово није било пренасељено. За служење војске били сустрани држављани, за некретнине нису.
На сцени је била очита колонизација. Јасна упозорења косовско-метохијских Срба на протестима осамдесетих.
Колонистима-емигрантима крајњи рок да напусте СФРЈ била је 1984. година али они су дочекали и НАТО агресију и даље су у ,,игри“ око ,,велике Албаније“
Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету имало таквих апсурда.
Јасно је да улазак ,,миграната” у Европу значи освајање територије.
Први документ о насељавању тзв. емиграната из Албаније у општину Исток везан је за допис Покрајинског СУП-а од 29. 01. 1968. где се наглашава интересовање за откуп имања (Кадовић Недељко и Митар, Девић Никодин и Маринко) и захтева се да општина формира комисију и изврши процену. Комисија је брзо формирана и већ 12. фебруара направљен је записник са описом и проценом. Увидом у документацију има се утисак да се тражила целина земљишта, боља класа, мања удаљеност од насељеног места.
Ко ће пре продати имање?
Писмене и усмене понуде сада већ већег броја српских породица (Прелевић Марко, Дапчевић Душан, Милошевић Божо, Балевић Батрић, Милосављевић Радомир, Масловарић Драгољуб …) су учестале и 10. априла Комисија излази на та имања. Неким породицама су даване сугестије како да своја имања прилагоде за што бржу и бољу продају. Читаоци могу да претпоставе да су продавци имања били привилеговани од тадашње власти и да су имали већ обезбеђене послове и станове претежно у Београду. Један од продаваца догурао је да буде и амбасадор СРЈ у Риму.
"Сви сем једног су дошли неожењени. Оженили су се држављанкама СФРЈ. Бројно стање 1993. године је било следеће: шесторо је умрло, родило се мушке деце 60, женске 61, оженило се деветоро, удало десет итд. Укупно је тада 178 имало југословенско држављанство, а 28 је остало без држављанства, вероватно га нису ни хтели."
Покрајински СУП, 16. априла 1968. године, шаље захтев Одељењу за финансије СО Исток, да се непокретна имовина – имања предају писмено осамнаесторици албанских избеглица са упозорењем да наши грађани не ометају те поседе и да имовинско правна служба и катастар буду ажурни јер се већ у новембру очекивао долазак Високог комесара за избеглице из Женеве и представника савезних секретаријата. Почетком новембра месеца исте године већ се виде проблеми. У СО Исток не знају да ли те тзв. “избеглице – емигранти“ треба дужити друштвеним обавезама пошто уживају и користе друштвену имовину, или су они ослобођени, и по ком основу и да ли неко треба да плати те основе, доприносе и порезе.
Колонисти хоће некретнине у трајно власништво
Натезања, правна тумачења и неплаћање друштвених обавеза трајаће више месеци и коначно 16. новембра 1971. године саслушано је осам Албанаца ”емиграната – избеглица“ и они су изјавили да се не слажу да склопе уговор о давању у закуп некретнина на одређено време и да по том уговору плаћају све друштвене обавезе које би теретила имања која су за њих од стране државе купљена. Заједнички су изјавили да би пристали на плаћање пореза ако им се имања дају у трајно власништво.
Коначно, 24. априла 1974. године СО Исток (под председништвом Садри Кабашија) додељује на својој седници око 85 хектара земље са кућама и окућницама, помоћним зградама, запрегама и оруђем за обраду земље деветнаесторици шиптара – емиграната из Албаније. Непокретност је дата у закуп на одређено време од десет година (почев од 1. јануара 1974). Није прецизирана висина закупа.
Издајничка српска политика
Да се о њима водила свестрана брига сведочи докуменат од 12. јуна 1974. године потписан од стране једног од начелника СО Исток, којим се потврђује да је Мицај Синана Реџеп, албански емигрант, и да обрађује пољопривредно земљиште које му је откупила општина и моли се надлежни суд да му се одложи казна издржавања затвора бар док трају пољопривредни радови.
Ажурност је показао и тадашњи (и садашњи, 1997. прим. З.Ђ.) јавни правобраниоц из Пећи који је Одељењу за привреду и финансије СО Исток давао серијска мишљења о правној ваљаности уговора о давању пољопривредног земљишта на коришћење албанским емигрантима.Из записника датираног 18. 10. 1974. године при Одељењу за финансије СО Исток види се да су тринаест албанских државаљана – емиграната одбили да потпишу уговоре о давању земље у закуп јер им је, по њиховом казивању, у покрајинским органима речено да све добијају без икаквих обавеза и да неће да прихвате уговор на десет година јер не могу да инвестирају. Једанаесторица је то одбијање оверило потписом а двојица отиском кажипрста.
Геодетска управа у Истоку, 12. новембра 1974. године, обавештава да су свега осам албанских емиграната потписали уговор о закупу и пристали на катастарска задужења. Судећи по документацији већина није потписала уговоре о закупу, а и они који су га потписали, истекао им је 31. децембра 1983. године. До 1991. године службено није отварано ово заборављено питање, мада је у бројним протестима Срба – Црногораца по Косову и Метохији на то озбиљно упозоравано.
Кредити Зеленог плана колонистима
Републичко јавно правобранилаштво, 02. 10. 1992. год. налаже Општинском јавном правобраниоцу: “Потребно је та лица депоседирати и предложити СО да земљиште додели одговарајућој пољопривредној организацији”. Из записника којим је општинска комисија јула 1993. године направила увид приликом обиласка ових имања, види се да су извршене замене појединих парцела, да су многе покретне ствари ван употребе или су продате (бурад од 500 литара, каце од 1000 до 3000 литара), многи воћњаци су уништени, многи су изградили непокретне објекте (стамбене зграде, штале, чак и зидове у дужини преко стотине метара и висини преко два метра) иако нису имали право. Неки су те објекте подигли друштвеним новцем, чак су добијали и кредите тзв. Зеленог плана. Неки су давали имања у закуп другима. Некима је општина вршила одређене замене и правила имања у једном комплексу.
Активни против Србије и Срба
У свим политичким превирањима појединци из тих тзв. емигрантских породица су били активни било да су то покушаји силовања српских девојчица или српских баба, било да су били на челу великошиптарских демонстрација.
Дописом републичког јавног правобранилаштва од 30. маја 1994. године предлаже се СО Исток да треба да закључи уговоре о закупу или да депоседира закупце, јер по налазу уговори су истекли или нису закључени.СО Исток је извршила депоседирање свих, 30. јуна 1995. године. А на парцели Кадовића имања извршена је парцелизација плацева.
Широке повластице за колонисте
Њихов улазак у Источку општину, као и многе друге Косова и Метохије, значи није био само транзит за неку другу европску земљу него да трајно остану овде. Тада за Високог комесара Косово није било пренасељено.
Ни у једном документу не помиње се Република Србија. Папири иду од Савезног секретаријата до Покрајинског СУП-а и општине. Тадашња кукавичка српска политика нигде се није оглашавала. Досељеници из Албаније добили су широке повластице. За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису. На сцени је била колонизација. Онима који су за време фашистичко – балистичке окупације пре тога протерани са Косова и Метохије био је забрањен повратак. Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету има таквих апсурда.
Тада за Високог комесара из Женеве Косово није било пренасељено. За служење војске били сустрани држављани, за некретнине нису.
На сцени је била очита колонизација. Јасна упозорења косовско-метохијских Срба на протестима осамдесетих.
Колонистима-емигрантима крајњи рок да напусте СФРЈ била је 1984. година али они су дочекали и НАТО агресију и даље су у ,,игри“ око ,,велике Албаније“
Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету имало таквих апсурда.
Јасно је да улазак ,,миграната” у Европу значи освајање територије.
Први документ о насељавању тзв. емиграната из Албаније у општину Исток везан је за допис Покрајинског СУП-а од 29. 01. 1968. где се наглашава интересовање за откуп имања (Кадовић Недељко и Митар, Девић Никодин и Маринко) и захтева се да општина формира комисију и изврши процену. Комисија је брзо формирана и већ 12. фебруара направљен је записник са описом и проценом. Увидом у документацију има се утисак да се тражила целина земљишта, боља класа, мања удаљеност од насељеног места.
Ко ће пре продати имање?
Писмене и усмене понуде сада већ већег броја српских породица (Прелевић Марко, Дапчевић Душан, Милошевић Божо, Балевић Батрић, Милосављевић Радомир, Масловарић Драгољуб …) су учестале и 10. априла Комисија излази на та имања. Неким породицама су даване сугестије како да своја имања прилагоде за што бржу и бољу продају. Читаоци могу да претпоставе да су продавци имања били привилеговани од тадашње власти и да су имали већ обезбеђене послове и станове претежно у Београду. Један од продаваца догурао је да буде и амбасадор СРЈ у Риму.
"Сви сем једног су дошли неожењени. Оженили су се држављанкама СФРЈ. Бројно стање 1993. године је било следеће: шесторо је умрло, родило се мушке деце 60, женске 61, оженило се деветоро, удало десет итд. Укупно је тада 178 имало југословенско држављанство, а 28 је остало без држављанства, вероватно га нису ни хтели."
Покрајински СУП, 16. априла 1968. године, шаље захтев Одељењу за финансије СО Исток, да се непокретна имовина – имања предају писмено осамнаесторици албанских избеглица са упозорењем да наши грађани не ометају те поседе и да имовинско правна служба и катастар буду ажурни јер се већ у новембру очекивао долазак Високог комесара за избеглице из Женеве и представника савезних секретаријата. Почетком новембра месеца исте године већ се виде проблеми. У СО Исток не знају да ли те тзв. “избеглице – емигранти“ треба дужити друштвеним обавезама пошто уживају и користе друштвену имовину, или су они ослобођени, и по ком основу и да ли неко треба да плати те основе, доприносе и порезе.
Колонисти хоће некретнине у трајно власништво
Натезања, правна тумачења и неплаћање друштвених обавеза трајаће више месеци и коначно 16. новембра 1971. године саслушано је осам Албанаца ”емиграната – избеглица“ и они су изјавили да се не слажу да склопе уговор о давању у закуп некретнина на одређено време и да по том уговору плаћају све друштвене обавезе које би теретила имања која су за њих од стране државе купљена. Заједнички су изјавили да би пристали на плаћање пореза ако им се имања дају у трајно власништво.
Коначно, 24. априла 1974. године СО Исток (под председништвом Садри Кабашија) додељује на својој седници око 85 хектара земље са кућама и окућницама, помоћним зградама, запрегама и оруђем за обраду земље деветнаесторици шиптара – емиграната из Албаније. Непокретност је дата у закуп на одређено време од десет година (почев од 1. јануара 1974). Није прецизирана висина закупа.
Издајничка српска политика
Да се о њима водила свестрана брига сведочи докуменат од 12. јуна 1974. године потписан од стране једног од начелника СО Исток, којим се потврђује да је Мицај Синана Реџеп, албански емигрант, и да обрађује пољопривредно земљиште које му је откупила општина и моли се надлежни суд да му се одложи казна издржавања затвора бар док трају пољопривредни радови.
Ажурност је показао и тадашњи (и садашњи, 1997. прим. З.Ђ.) јавни правобраниоц из Пећи који је Одељењу за привреду и финансије СО Исток давао серијска мишљења о правној ваљаности уговора о давању пољопривредног земљишта на коришћење албанским емигрантима.Из записника датираног 18. 10. 1974. године при Одељењу за финансије СО Исток види се да су тринаест албанских државаљана – емиграната одбили да потпишу уговоре о давању земље у закуп јер им је, по њиховом казивању, у покрајинским органима речено да све добијају без икаквих обавеза и да неће да прихвате уговор на десет година јер не могу да инвестирају. Једанаесторица је то одбијање оверило потписом а двојица отиском кажипрста.
Геодетска управа у Истоку, 12. новембра 1974. године, обавештава да су свега осам албанских емиграната потписали уговор о закупу и пристали на катастарска задужења. Судећи по документацији већина није потписала уговоре о закупу, а и они који су га потписали, истекао им је 31. децембра 1983. године. До 1991. године службено није отварано ово заборављено питање, мада је у бројним протестима Срба – Црногораца по Косову и Метохији на то озбиљно упозоравано.
Кредити Зеленог плана колонистима
Републичко јавно правобранилаштво, 02. 10. 1992. год. налаже Општинском јавном правобраниоцу: “Потребно је та лица депоседирати и предложити СО да земљиште додели одговарајућој пољопривредној организацији”. Из записника којим је општинска комисија јула 1993. године направила увид приликом обиласка ових имања, види се да су извршене замене појединих парцела, да су многе покретне ствари ван употребе или су продате (бурад од 500 литара, каце од 1000 до 3000 литара), многи воћњаци су уништени, многи су изградили непокретне објекте (стамбене зграде, штале, чак и зидове у дужини преко стотине метара и висини преко два метра) иако нису имали право. Неки су те објекте подигли друштвеним новцем, чак су добијали и кредите тзв. Зеленог плана. Неки су давали имања у закуп другима. Некима је општина вршила одређене замене и правила имања у једном комплексу.
Активни против Србије и Срба
У свим политичким превирањима појединци из тих тзв. емигрантских породица су били активни било да су то покушаји силовања српских девојчица или српских баба, било да су били на челу великошиптарских демонстрација.
Дописом републичког јавног правобранилаштва од 30. маја 1994. године предлаже се СО Исток да треба да закључи уговоре о закупу или да депоседира закупце, јер по налазу уговори су истекли или нису закључени.СО Исток је извршила депоседирање свих, 30. јуна 1995. године. А на парцели Кадовића имања извршена је парцелизација плацева.
Широке повластице за колонисте
Њихов улазак у Источку општину, као и многе друге Косова и Метохије, значи није био само транзит за неку другу европску земљу него да трајно остану овде. Тада за Високог комесара Косово није било пренасељено.
Ни у једном документу не помиње се Република Србија. Папири иду од Савезног секретаријата до Покрајинског СУП-а и општине. Тадашња кукавичка српска политика нигде се није оглашавала. Досељеници из Албаније добили су широке повластице. За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису. На сцени је била колонизација. Онима који су за време фашистичко – балистичке окупације пре тога протерани са Косова и Метохије био је забрањен повратак. Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету има таквих апсурда.
Нема коментара:
Постави коментар