"Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете." Иво Андрић
среда, 5. октобар 2016.
Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста
Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста, током Колубарске битке. Ова битка представља најзначајнију борбу између Краљевине Србије и Аустроугарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту широком око 200 километара. Српска војска под командом генерала Живојина Мишића, однела победу у бици када су сви очекивали капитулацију Србије. Из тоталне дефанзиве, где се војска повлачила данима, дошло је до преокрета. Генерал је дао војницима пар дана да се одморе, скупе снагу и веру у победу. То се и десило, долази до тоталног обрта, српска војска креће у противнапад на далеко бројнијег противника и успева да га потуче и протера. Од укупног броја војника које је Србија имала на почетку битке ( 270 000 ) из строја је током битке избачено око 160 000. Модел борбе војске Живојина Мишића, постао је предмет изучавања на бројним војним катедрама широм света, те се тако о њему дискутује на Вест Поинту ( САД ), Сан Сиру ( Француска ) и Фрунзеу ( Русија ).
понедељак, 3. октобар 2016.
Vinčanska kultura, oko 5500-5000 godina p.n.e.,lokalitet Pločnik kod Prokuplja.
Neolitska grnčarija "in situ" - na mestu pronalaska, Vinčanska kultura, oko 5500-5000 godina pre nove ere, na lokalitetu Pločnik kod Prokuplja.
Nalazište se prostire na 120 hektara i čuveno je po ostacima jedne od najstarijih radionica za preradu metala u svetu i najstarije u Evropi, iz 6. milenijuma pre nove ere. Arheolozi su na ovom lokalitetu pronašli više desetina metalnih predmeta od bakra i bronze, delova oruđa i oružja, kao i topionicu i peć, što dokazuje da su stanovnici ove teritorije počeli obrađivati metal oko 5000 godina p.n.e. Metalna radionica u Pločniku je bila prostorija od nekih 25 metara kvadratnih, drvenih zidova, obloženih na vrhu keramikom. Peć izgrađena spolja je imala zemljane lulaste otvore, sa stotinu malnih rupa, što je bio prototip dimnjaka, kako bi omogućili dotok vazduha do peći, radi raspaljivanja vatre i sigurnog odvoda dima.
Nalazište se prostire na 120 hektara i čuveno je po ostacima jedne od najstarijih radionica za preradu metala u svetu i najstarije u Evropi, iz 6. milenijuma pre nove ere. Arheolozi su na ovom lokalitetu pronašli više desetina metalnih predmeta od bakra i bronze, delova oruđa i oružja, kao i topionicu i peć, što dokazuje da su stanovnici ove teritorije počeli obrađivati metal oko 5000 godina p.n.e. Metalna radionica u Pločniku je bila prostorija od nekih 25 metara kvadratnih, drvenih zidova, obloženih na vrhu keramikom. Peć izgrađena spolja je imala zemljane lulaste otvore, sa stotinu malnih rupa, što je bio prototip dimnjaka, kako bi omogućili dotok vazduha do peći, radi raspaljivanja vatre i sigurnog odvoda dima.
Neolithic pottery "in situ", Vinča culture, around 5500-5000 BC, at Pločnik site, near Prokuplje, south-eastern Serbia.
Pločnik archaeological site spreads on 120 hectares, it’s famous for evidences of one of the oldest metal workshops in the world and definitely oldest in Europe, dating back to 6th millenium BC. Archaeologists have found several dozens of copper and bronze objects, tools and weapons, as well as a smelter and furnace, prove that people inhabiting this territory began working with metal more than 5000 years BC. The metal workshop in Pločnik was a room of some 25 square meters, with walls built out of wood coated with clay. The furnace, built on the outside of the room, featured earthen pipe-like air vents with hundreds of tiny holes in them and a proto-type chimney to ensure air goes into the furnace to feed the fire and smoke comes out safely.
Pločnik archaeological site spreads on 120 hectares, it’s famous for evidences of one of the oldest metal workshops in the world and definitely oldest in Europe, dating back to 6th millenium BC. Archaeologists have found several dozens of copper and bronze objects, tools and weapons, as well as a smelter and furnace, prove that people inhabiting this territory began working with metal more than 5000 years BC. The metal workshop in Pločnik was a room of some 25 square meters, with walls built out of wood coated with clay. The furnace, built on the outside of the room, featured earthen pipe-like air vents with hundreds of tiny holes in them and a proto-type chimney to ensure air goes into the furnace to feed the fire and smoke comes out safely.
Srednjovekovna srpska tvrđava Maglič, 13. vek
Srednjovekovna srpska tvrđava Maglič, 13. vek, sagrađena na vrhu strmog brda u dolini reke Ibar u blizini kraljeva.
Predstavlja jedno od najbolje sačuvanih utvrđenja u Srbiji i sjajan primer srednjovekovnih srpskih tvrđava sagrađenih duž važnih puteva radi kontrole i zaštite trgovine.
Utvrđenje ima 7 kula i šestougaonu donžon kulu, a unutar nje se nalaze ostaci palate, vojnih baraka, crkve Svetog Đorđa, velikog rezervoara za vodu i bunara. Za vreme srpskog carstva u 14. veku u Magliču je stolovao arhiepiskop Danilo II, koji je napisao neka od najboljih srpskih srednjevekovnih književnih dela.
Vreme nastanka grada Magliča nije poznato, ali je verovatno postojao u vreme vladavine Vizantije ovim krajevima. Tvrđavu Maglič je u 13. veku obnovio Kralj Stefan Prvovenčani ili njegov sin, Kralj Uroš I, na uzvišenju koje je sa tri strane okruženo strmim nepristupačnim liticama i rekom, sa namerom odbrane obližnjih manastira Žiče i Studenice, kao i u svrhu lakše kontrole doline reke Ibar.
Predstavlja jedno od najbolje sačuvanih utvrđenja u Srbiji i sjajan primer srednjovekovnih srpskih tvrđava sagrađenih duž važnih puteva radi kontrole i zaštite trgovine.
Utvrđenje ima 7 kula i šestougaonu donžon kulu, a unutar nje se nalaze ostaci palate, vojnih baraka, crkve Svetog Đorđa, velikog rezervoara za vodu i bunara. Za vreme srpskog carstva u 14. veku u Magliču je stolovao arhiepiskop Danilo II, koji je napisao neka od najboljih srpskih srednjevekovnih književnih dela.
Vreme nastanka grada Magliča nije poznato, ali je verovatno postojao u vreme vladavine Vizantije ovim krajevima. Tvrđavu Maglič je u 13. veku obnovio Kralj Stefan Prvovenčani ili njegov sin, Kralj Uroš I, na uzvišenju koje je sa tri strane okruženo strmim nepristupačnim liticama i rekom, sa namerom odbrane obližnjih manastira Žiče i Studenice, kao i u svrhu lakše kontrole doline reke Ibar.
Medieval Serbian castle Maglič, 13th century, placed on the top of hill in valley of the Ibar river, near Kraljevo, central Serbia.
It’s one of the best preserved and one of the finest examples of the Serbian medieval fortifications, built along the important Medieval roads for protection and control of traffic and trade
Fortress has 7 towers and a hexagonal dungeon tower (keep), and inside there are remains of a palace, military barracks, church of Saint George, a large water reservoir and a well. During the Serbian empire in 14th century it was the seat of Archbishop Danilo II, who wrote some of the most famous Medieval Serbian literary works.
The exact time of construction of the Maglič Fortress is unknown, but the stronghold probably existed during the Byzantine rule in this region. Maglič Fortress was rebuilt in the 13th century by King Stefan Prvovenčani (the First Crowned) or his son Uroš I, on a high rock surrounded from three sides by inaccessible steep mountain sides and the Ibar River, in order to defend the nearby monasteries of Žiča and Studenica and provide control over the Ibar valley.
It’s one of the best preserved and one of the finest examples of the Serbian medieval fortifications, built along the important Medieval roads for protection and control of traffic and trade
Fortress has 7 towers and a hexagonal dungeon tower (keep), and inside there are remains of a palace, military barracks, church of Saint George, a large water reservoir and a well. During the Serbian empire in 14th century it was the seat of Archbishop Danilo II, who wrote some of the most famous Medieval Serbian literary works.
The exact time of construction of the Maglič Fortress is unknown, but the stronghold probably existed during the Byzantine rule in this region. Maglič Fortress was rebuilt in the 13th century by King Stefan Prvovenčani (the First Crowned) or his son Uroš I, on a high rock surrounded from three sides by inaccessible steep mountain sides and the Ibar River, in order to defend the nearby monasteries of Žiča and Studenica and provide control over the Ibar valley.
Rimski krčag,2. vek nove ere, lokalitet Gomilice na planini Kosmaj
Rimski krčag, glazirana lina, 2. vek nove ere, pronađen u nekropoli na lokalitetu Gomilice, u selu Guberevac, na planini Kosmaj, koja je u vreme starog Rima bila važno rudarsko središte.
Arheolozi su na Gomilicama pronašli 361 grob, sa veoma zanimljivim prilozima – grnčarijom, staklenim predmetima, nakitom, statuama, alatom...Zbirka Kosmaj Narodnog muzeja u Beogradu
Arheolozi su na Gomilicama pronašli 361 grob, sa veoma zanimljivim prilozima – grnčarijom, staklenim predmetima, nakitom, statuama, alatom...Zbirka Kosmaj Narodnog muzeja u Beogradu
Ancient Roman jug, enamelled terracotta, 2nd century AD, found in necropolis at Gomilice site, Guberevac village, at Kosmaj mountain, central Serbia, which was important mining site in Roman times.
Archaeologists have found 361 Roman graves at Gomilice site, with many interesting grave goods – pottery, glass vessels, jewelry, statues, tools…
Kosmaj Collection of National Museum of Serbia in Belgrade
Archaeologists have found 361 Roman graves at Gomilice site, with many interesting grave goods – pottery, glass vessels, jewelry, statues, tools…
Kosmaj Collection of National Museum of Serbia in Belgrade
субота, 1. октобар 2016.
Spomenik neznanom junaku na Avali kopija grobnice Persijskog kralja Kira
Kao sto je opste poznatu,spomenik neznanom junaku na Avali je delo masona Ivana Meštrovića,a jos zanimljivije je to što je kralj Kir poginuo upravo tokom bitke protiv Skita.
петак, 30. септембар 2016.
Вук Караџић је први који је забележио постојање Бугарског језика,1822.године !
Пре 1822.године,нико у Европи,на универзитетима са вишевековном традицијом,у школама итд,није знао за постојање Бугарског језика нити га је ико изучавао.Нигде се није знало за такав језик све до 1822.године када је Вук Караџић написао своје дело "Додатак к Санктпетербургским сравнитељним рjечницима свиjу jезика и нарjечиjа с особитим огледима бугарског jезика" и објавио Европи да такав неки језик постоји.Тада Европски лингвисти откривају Бугарски језик и почиње трка лингвиста ко ће га изучити боље и објавити више о том новооткривеном језику у Европи,као неко откриће.Наука и академска средина у Европским државама тога доба,новим открићима и истраживањима постављала своју земљу на виши ниво,управо том трком у открићима.
А Вук је њима дао ексклузивни материјал за надметање,нови језик у Европи.Убрзо су лингвисти почели да пишу о Бугарском језику,да се такмиче ко ће више открити и објавити о њему,посебно након што је 1927.године стручњак за Словенску филологију И.Добровски,успоставио константацију о посебности тог новооткривеног језика названог Бугарским,у фамилији Словенских језика у своју рецензију Шафариковог дела "Geschichte der slavischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten"
Када је тадашњи ауторитет за Словенске језике-Добровски,прихватио
Шта пре Вука пишу Европски писци о језику у Бугарској ?
-Бенедикт Курипешић-аустроугарски посланик пролази кроз балкан 1530-1531 и пише : у Бугарској се говори словенски језик (Windische Sprache) који је за нас мало неразумљивији од српског.
-Антон Вранчић 1533 године долази у Пловдив и објашњавајући име града пише: Турци га називају Филибе (због Филиполиса како се раније звао,јер је тај град саградио Филип,отац Александра),а Траки,Бугари и други народи који причају Илирским језиком га називају Пловдив.
-Ожие Бусбек-Један од најписмених човека свог времена,Фламанац из Француске који је био дуги низ година на дипломатској служби у Хабсбуршкој монархији.Говорио је латински,грчки,све западно европске језике као и чешки и турски. Он,1533 године пролазећи кроз Бугарску пише:Сматра се да је бугарски народ (ту придев "бугарски" је збирна именица,означава људи из Бугарске,а не бугарски по идентитету..као рецимо швајцарски народ,амерички народ и тд..значи људи из тог простора,што се у науци назива демоним..) дошо из скитских простора из реке Волге,тако да Бугари,или боље да кажемо Волгари носе име по тој реци.Говере Илирски језик исто ко и Срби и Рашани.
- Ханс Дерншвам.Он путује заједно са Ожием Бусбеком и Антоном Вранчићем.Рођен је у чешком граду Мост и живи у Банској Бистрици и Трнави (градови у Чешкој). 1555 године пролази кроз с.Клисура (тад је било село) и пише да је бугарски језик (језик у Бугарској) српски језик
-Мелхиор фон Заидлиц.Он је био немачки рицар(војник) који је био у турском затвору у Цариграду оптужен да је учестовао у нападима рицара над арапским селима.1559 године пролази кроз Бугарску и пише:Овде живе многи Хришћани и сви говоре словенским језиком.Само у градовима где су пијаци говори се турски,иначе по свим селима се говори словенским.
-1578 године једна мисија од 60 мађара,чеха,немаца,хрвата пролази кроз Бугарску.Међу њима је и Стефан Герлах,лутерански проповедник,високообразова
-Мартин Гроневег Немац из прибалтика,(Гдањск-Пољска)
1582 пролази кроз Бугарску и пише :Овде су људи Хришћани православне вере,леп и скроман народ који говори српским,зато Пољаци и Руси могу разговарати с њим
-Раинхолд Лубенау,Немац из данашњег Калининграда.Пролази кроз реку Марицу,и пише..овде је језик Илирски илити Словенски.
А Вук је њима дао ексклузивни материјал за надметање,нови језик у Европи.Убрзо су лингвисти почели да пишу о Бугарском језику,да се такмиче ко ће више открити и објавити о њему,посебно након што је 1927.године стручњак за Словенску филологију И.Добровски,успоставио константацију о посебности тог новооткривеног језика названог Бугарским,у фамилији Словенских језика у своју рецензију Шафариковог дела "Geschichte der slavischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten"
Када је тадашњи ауторитет за Словенске језике-Добровски,прихватио
Шта пре Вука пишу Европски писци о језику у Бугарској ?
-Бенедикт Курипешић-аустроугарски посланик пролази кроз балкан 1530-1531 и пише : у Бугарској се говори словенски језик (Windische Sprache) који је за нас мало неразумљивији од српског.
-Антон Вранчић 1533 године долази у Пловдив и објашњавајући име града пише: Турци га називају Филибе (због Филиполиса како се раније звао,јер је тај град саградио Филип,отац Александра),а Траки,Бугари и други народи који причају Илирским језиком га називају Пловдив.
-Ожие Бусбек-Један од најписмених човека свог времена,Фламанац из Француске који је био дуги низ година на дипломатској служби у Хабсбуршкој монархији.Говорио је латински,грчки,све западно европске језике као и чешки и турски. Он,1533 године пролазећи кроз Бугарску пише:Сматра се да је бугарски народ (ту придев "бугарски" је збирна именица,означава људи из Бугарске,а не бугарски по идентитету..као рецимо швајцарски народ,амерички народ и тд..значи људи из тог простора,што се у науци назива демоним..) дошо из скитских простора из реке Волге,тако да Бугари,или боље да кажемо Волгари носе име по тој реци.Говере Илирски језик исто ко и Срби и Рашани.
- Ханс Дерншвам.Он путује заједно са Ожием Бусбеком и Антоном Вранчићем.Рођен је у чешком граду Мост и живи у Банској Бистрици и Трнави (градови у Чешкој). 1555 године пролази кроз с.Клисура (тад је било село) и пише да је бугарски језик (језик у Бугарској) српски језик
-Мелхиор фон Заидлиц.Он је био немачки рицар(војник) који је био у турском затвору у Цариграду оптужен да је учестовао у нападима рицара над арапским селима.1559 године пролази кроз Бугарску и пише:Овде живе многи Хришћани и сви говоре словенским језиком.Само у градовима где су пијаци говори се турски,иначе по свим селима се говори словенским.
-1578 године једна мисија од 60 мађара,чеха,немаца,хрвата пролази кроз Бугарску.Међу њима је и Стефан Герлах,лутерански проповедник,високообразова
-Мартин Гроневег Немац из прибалтика,(Гдањск-Пољска)
1582 пролази кроз Бугарску и пише :Овде су људи Хришћани православне вере,леп и скроман народ који говори српским,зато Пољаци и Руси могу разговарати с њим
-Раинхолд Лубенау,Немац из данашњег Калининграда.Пролази кроз реку Марицу,и пише..овде је језик Илирски илити Словенски.
Мотиви на Илирским стећцима,накиту и народној ношњи
Мотиви на Илирским стећцима и накиту исти као на народној ношњи.
Женски зубун,Српска народна ношња из Јања код Јајца.
Женски зубун,Српска народна ношња из Јања код Јајца.
Префарбани ћирилични натписи и дописани натписи на грчком
Брутално префарбани ћирилични натписи у цркви Светог Атанасија у Желеву,Беломорска Македонија,од стране Грка,и дописани натписи на грчком.
Галипољски Срби преживели Османлије а нестали у Југославији
Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца.
Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.
Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века у СФРЈ Галипољски Срби су нестали.
После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње Р. Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.
Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.
Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.
– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.
Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.
– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.
Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.
Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.
Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.
Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.
Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.
Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.
Нестали због небриге
Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.
Слика лево,Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године.Слика десно-географски положај полуострва Галипоље.
Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.
Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века у СФРЈ Галипољски Срби су нестали.
После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње Р. Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.
Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.
Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.
– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.
Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.
– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.
Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.
Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.
Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.
Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.
Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.
Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.
Нестали због небриге
Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.
Слика лево,Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године.Слика десно-географски положај полуострва Галипоље.
Пријавите се на:
Постови (Atom)