Istorija Slovena

Трачани по Херодоту и Бонифацију

ХЕРОДОТОВИ ТРАЧАНИ (V век пре Христа) и БОНИФАЦИЈЕВИ СЛОВЕНИ (VII век после Христа) - СРБИ

 

 

 

Међу толиким појединостима ове студије, које тек треба продубљивати, ево још једне, вредне неизмерно велике пажње. За сваку осуду је површан став науке, одвећ пожртвоване на једној страни, али потпуно незаинтересоване на другој. Наравно, опет се ради о једном српско - словенском проблему, према коме су се научници показали великим делом и индиферентни, и незаинтересовани.
Они, на пр., никада нису пришли с дубоком студиозношћу Плинијевом сведочанству:

"Thracia sequitur, inter validissimas Europea gentes... "
"Следи Тракија (у којој живе) најхрабрији народи Европе... "

Или пак врло познатом Херодотовом тврђењу:

"θρηικων δε εθνοζ μεγιστον εστι μετα γε Ινδουσ παντων ανθρωπων, ει δε υπ ενοζ αρχοιτο η φρονεοι κατα τωυτο, αμαχον τ αν ειη και πολλω κρατιστον παντων εθνεων κατα γνωμην την εμην ... ουνοματα δ εχουσι πολλα κατα χωραζ εκαστοι, νομοισι δε ουτοι παραπλησιοιοι παντεζ χρεωνται κατα παντα..."
"Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа - ПО МОМ МИШЉЕЊУ... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему код свих исти...

Научници западног света су све што се односи на њих саме, па на Грке, Римљане и Египћане обрадили до највећих танчина.
Међутим, све оно, за што су наслућивали, да би се могло односити на Словене, коментарисали су - или с непридавањем важности,
или су то пак потпуно одбацивали, што је управо случај и с горњим Херодотовим текстом, о коме су изречене тек само неке претпоставке и мисао, да се Херодот вероватно преварио. Но немогуће је, да би тај човек, који је толико путовао, видевши и лично доживевши велики број ствари, о којима је писао, уз неко измишљено тврђење ставио "... κατα γνωμην την εμην...", тј.: "... по моме мишљењу... ".
Јер његов горњи навод налик је на завет - написан, потписан и запечаћен; другим речима, Херодот је морао упознати бар неке од трачких области, како оне у Малој Азији, тако исто и у Европи (што - уосталом - тврде Милош Милојевић и Сима Лукин -Лазић), запазивши њихове заједничке обичаје (од којих су се извесни одржали до наших времена). Осим тога, премда сам вероватно није ни мало научио језик старих Трачана, ипак је као истраживалац могао закључити, да им је језик свима исти, што изричито и каже.

Будући, да се Херодотова сведочанства узимају уопште врло озбиљно, да се извесна од њих још увек потврђују, захваљујући неуморном раду преданих археолога, ми немамо никаквог разлога, да произвољно одбацимо једна, прихватајући друга! У сваком случају, то не би одговарало научном ставу. Јер, ако се Херодот на једној страни сматра разумним човеком и "оцем историје", коме се верује, зашто он не би био исто тако "отац историје" и када се ради о древним Србима, које су Грци (по првом њиховом племену које су упознали око реке Марице, крај које су се још на прелазу између два последња века налазиле развалине града РАСА)3 назвали ТХРАКОИ, у немогућности да изговоре РАШЧАНИ, или РАШАНИ, будући да не поседују ни консонант Ш, нити Ч. Овакво изобличавање од стране Грка није ништа необично; многи људи од пера су констатовали, да у њиховом начину писања туђих имена постоји извесна неизбежна нестабилност и непоузданост. У одељку о Шафарику
речено је нешто више о томе, колико се тај изванредни научник љутио на Грке и на њихово потпуно непознавање језика страних народа, о којима су они оставили сведочанства, због чега су и настали многи збркани појмови, нерашчишћени до данас; у том погледу Римљани су им били верни следбеници.

Emile Burnouff, Essai sur la Veda, 1863, Paris. У овом свом делу аутор од с. 128-129 доноси ведску химну "Рекама", чији је творац био песник Пријамеда (IV, 305.). Ево, како се древни песник обраћа "Рекама": "О, таласи, песник пева вашу величину... О, Синду, ти спајаш твоје брзе вале са валима Триштаме, РАСЕ и реке СВЕТИ." Срби су разнели име реке Расе широм света, јер и данас постоји
иста Раса у Индији, Раса, притока Марице, Раса - Расина, река и град Рас у Србији и понемчена Ракса, стара Раса у Немачкој.

Као илустрацију овога тврђења изнећемо овде карактеристично мишљење управо једног Грка, много критичнијег од његових саплеменика. Ради се о једном Страбоновом одломку, који вреди упознати и имати га на уму сваки пут, кад се наиђе на мање више грубе грчко-римске грешке

Страбон је живео око 63. пре до 19. г. по Христу. Био је географ и у том својству је пропутовао Египат. У делу "Географика" од 17 књига сабрао је целокупно тадашње знање о земљи и познатим областима. Овде његов одломак из књ. IV, гл.

С обзиром на многе негативне изјаве и коментаре о Грцима и њиховим имитаторима Римљанима од разних страних, па и извесних српских аутора, ми горњем тексту придајемо особит значај, будући, да је његов писац Грк. Ево, дакле, шта нам Страбон каже:
"θρυλεται γαρ υπο πολλων, και μμλιστα των Ελληνων, οι λαλιστατοι παντων γεγονασιν. οσα δε βαρβαρα και εκετοποπισμενα και μικροχωρα και διεσπασμενα, τουτων υπ­ομνηματα ουτ ασφαλη εστιν ουτε πολλα. οσα δε οη πρρω των Ελληνων επιτετνει την αγνοιαν. οι δε Πωμαιων συγγραφειζ
μιμούνται μεν τουσ Ελληνασ, αλλ ουκ επι πολυ. και γαρ α λεγουσι παρα των Ελληνων μεταφερουσιν, ξ εαυτων δ ου πολυ μεν προσφερονται το φλειδημον, ωσθ; οποταν ελλειφιζ γενεται παρ εκεινων, ου εστι πολυ το αναπληρουμενον υπο των ετερων αλλωζ τε και των ονοματον, των οσα ενδο εο τατα, των πλειστων αντων Ελλαηνικω"

"... Многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији. Колико се ради о варварима, који живе по удаљенијим крајевима, по малим и распарчаним областима, (грчки) описи нису ни сигурни, ни бројни и то утолико мање, што се грчко незнање повећава с удаљеношћу (земље). Што се тиче римских писаца, они опонашају Грке, али не удаљавајући се одвише од
њих. Јер оно што они кажу, заправо је превод Грка, а оно што износе сами од себе, не показује баш љубав према знању. Тако, сваки пут кад они (тј. Грци) направе пропуст, други (Римљани) не употпуњују их много, особито што се тиче имена (географских); она која су најпознатија, већина их је наденута од Грка. "

Ми смо подвукли, да је већина географских имена "наденута од Грка", а да не говоримо о изобличавањима, или грчким и римским преводима топонима, што је створило хаос о свима онима, које су та два народа називала "варварима". Јасно је, да се у оквиру тог хаоса налази и српски народ с његовим именом, које су Грци античког доба изговарали исто тако тешко, као и данашњи!
И ово поглавље би могло да се претвори у самосталну студију, али би то повећало ову књигу до бескрајности. Па зато ћемо овде да изоставимо многе важне појединости, ограничавајући се само на једно Херодотово сведочанство, за које смо нашли неочекивану и изненађујућу паралелу!

На основу претходног Херодотовог навода можемо са сигурношћу да устврдимо, да Херодот сведочанство о коме је овде реч, није чуо па записао, већ да га је лично доживео. Ради се о погребу код старих Трачана, Рашана, тј. Срба, који су Балканско Полуострво насељавали од давних времена. Херодот је неком од трачких погреба морао присуствовати, јер у свему што он каже, нема ни погодбене реченице, а нити било какве сумње. Ево стога његових речи најпре на српском:
Погреби код богатих (људи) међу њима су овакви; у току три дана излажу умрлог и приневши сваку врсту жртава, госте се, претходно ожаливши (мртваца); затим врше погреб, сагоревши га, или - на други начин - закопавши га у земљу, направивши хумку, отпочну такмичења сваке врсте, у току којих се највеће награде додељују, с разлогом, победницима у појединачном натицању. Ето, погреби код Трачана су такви."
"Ταφοι δε τοισι ενδαιμοισι αυτων εισι ασδε. τρειζ μεν ημεραζ προτιθεισι τον νεκρον και παντοια σφαξαντεζ ιρηια ευωχεονται, προ κλαυσαντεσ πρτωσν. επειτα δε θαπτουσι κατκαυσαντεζ η αλλωζ γη κρυφαντεζ, χωηα δε χεαντεζ αγωνα τιθεισι παντοιον, εν τω τα μεγιστα αεθλα τιθεται κατα λογον μουνομαχιηζ. Ταφαι μεν δη θρηικων εισι αυται"

Овај опис је толико једноставан и тако реалан, да се никако не би могло посумњати у његову тачност! Уз то - и овде је Херодот као очевидац своје сведочанство - у неку руку - запечатио последњим речима: "Ето, погреби код Трачана су такви."

Херодот је, познато је, живео у V веку пре Христа. Од краја његовог живота па до сведочанства, које ћемо поставити као паралелу његовом, прошло је око 1200 година! Колико је познато, њиме се још нико од писаца није послужио, па чак ни они, који су доказивали да су Срби аутохтони становници Балкана, или да су Словени уопште првобитни становници Европе.
Истина, наука је у прошлом веку била на том путу и било је доста истраживалаца, који су делили мишљење, резимирано у једној прошловековној енциклопедији историје, географије, митологије и биографија, где под називом "Словен" налазимо следећа обавештења:
"Словени - велика људска група, која припада индо - европској раси. Она заузима простор читаве источне Европе, рачунајући ту Русију, Пољску, до Мађарске, Аустрију, Чешку, Балкан и Српске земље по њему.
СЛОВЕНСКА ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ НАПУСТИЛА АЗИЈУ ЈОШ У НАЈДАВНИЈОЈ ПРОШЛОСТИ, НАЈМАЊЕ ПЕТНАЕСТ ВЕКОВА ПРЕ ХРИСТОВА РОЂЕЊА ПРОДРЛА СУ У ЕВРОПУ, НАСТАНИВШИ СЕ У ИТАЛИЈИ ПОД НАЗИВОМ ВЕНЕТА или ВЕНДА ЗАТИМ ПО ОБАЛАМА ЦРНОГ МОРА И ДОЊЕГ ДУНАВА ТЕК ОКО 350. г. пре Христа, ИЛИРСКИ СЛОВЕНИ (дакле - СРБИ), БИЛИ СУ ПОБЕЂЕНИ ОД КЕЛТА И ДЕЛИМИЧНО ПОТИСНУТИ ПРЕМА СЕВЕРУ... У IV ВЕКУ ОНИ ПОСТАЈУ САВЕЗНИЦИ ХУНА ДОК У V ОТПОЧИЊУ ДА СЕ ВРАЋАЈУ ОПЕТ КА ДУНАВУ И ТО ЈЕ УПРАВО ОНО ВРЕМЕ, КОЈЕ СЕ ДУГО СМАТРАЛО ВРЕМЕНОМ ЊИХОВА ДОЛАСКА У ЕВРОПУ."
('... c'est l'epoque de ce deplacement qui a ete pris pour longtemps pour celui de leur arrivee en Europe... ").

Иста те енциклопедија пишући о Пелазгима, каже за њих:

"... ils ne sont ni Grecs, ni Egyptiens, encore moins celtiques ou semitiques... D'un autre cote, des auteurs polonais soutiennent
que leurs noms paraissent etre slaves et considerent les Pelasges comme un rameau des Slaves de l'antiquite... Les Pelasges etaient
un peuple agricole, des moeurs douces, et jouissant d'un degre de civilisation assez avenoc... Les ecrivains grecs ne parlent qu'avec
admiration des routes, des саnnauх souterrains, etc., fruit du travail patient des Pelasges... "
"Мистериозни" Пелазги, дакле, по групи француских научника, која је писала за споменуту енциклопедију: "... нису били ни Грци, ни Египћани, још мање Келти, или Семити... С друге стране, пољски аутори подржавају гледиште, да њихова имена имају словенски изглед сматрајући Пелазге као грану античких Словена... Пелазги су били земљорадници, благи и поседовали су један ступањ доста поодмакле цивилизације... Грчки писци говоре само с дивљењем о путевима, о подземним каналима, итд., који су били плод стрпљивог рада Пелазга. "

Ми нећемо овде говорити о значењу имена Пелазга, које Европа до данас није могла да објасни. Међутим, са становишта српског језика то објашњење је веома једноставно, упркос грчком изобличавању.

Овде ћемо стога само додати, да су древни Пелазги, према којима су дошљаци Грци поступили на најгрозније начине, били на Балканском Полуострву пре Грка, настанивши га - почев од Дунава, па све до краја Пелепонеза, другим речима - целу Грчку.

Њима је била настањена и Мала Азија и Италија, но и то овом приликом морамо да оставимо по страни и да споменемо још само, да су Пелазги - на основу истих прошловековних извора, студиозније рађених, што се тиче давнине од савремених - осим тога, што су били врсни земљорадници, познавали и металургију, а и проблеми архитектуре им нису били страни... У том погледу остали су њихови величанствени трагови у Грчкој, али особито у Етрурији...
Њихово уређење је било најчешће монархистичко и еклезијастичко, а њихов култ натуралистички, уз обожавање и дивинизацију природних - добрих и злих - снага... Они су имали и пенате, тј. божанства која су штитила кућно огњиште и породицу; једна од богиња им је била Веста - лепо српско име. Светишта у Додони, Елеузини и на Самотрачком острву, они су основали, а један од њихових богова био је и бог ОГЕН, постао од српског ОГАЊ, написано ОГЕН свакако од оних, који српски језик нису познавали, па ипак - јасно је, да од оних давних времена, укључујући ту и ведски период, на српском ОГЊ-ишту, гори још увек исти ОГАЊ, као и у доба, када се он сматрао богом...

Ово је огромна тема, још увек до краја необрађена, којој прикључујемо податак из књиге Захарија Мајанија,7 да су Хомерови Тројанци - према Кречмеру - насељеници из Тракије, док су разне друге сеобе с Балкана у Малу Азију биле само "различити облици трачко - илирске експанзије"

"... "Les Troyens d'Homere, selon Kretschmer, provenaient de Thrace et...sont des aspects differents de l'expension thraco - illyriennе. "
- Z. Mayani, Les Etrusqucs commenceat a parler, Paris, Arthaud, 1961., Colleclion "Signes des Temps", XI, pp. 402-403

Ha истом месту, говорећи о Гиргашима, које "Библијски речници" приказују као "СТАРИ НАРОД КАНАНА", он каже, да је Талмуд сачувао једно врло занимљиво сведочанство у вези са њима.

"Они су се, пише Мајани на основу Талмуда, жалили Александру Великом, да су их Израелити истиснули из Канана. Они то не би могли учинити, наставља Мајани, да нису сачували успомену на двоструку традицију: да су дошли у Палестину у једно веома давно време и да су припадали истом стаблу као и македонски освајач "
Ми ни у ком случају не можемо да сумњамо у ово Мајанијево значајно сведочанство, јер - понајпре - као руски Јеврејин, он сигурно добро познаје Талмуд, а Талмуд сећање на једну овакву ствар не би био сачувао, да она није заснована на поузданим чињеницама. Ево и Мајанијевог оригиналног текста који треба да нам послужи као полазна тачка за још једну врло занимљиву студију:
"Le Talmud a conserve un fait cureiux: ils (les ***********) se plaignirent a Alexandre le Grand d'avoir ete evinces du pays de Canaan par les Isrealites. Ils n'auraient pu le faire sans avoir garde le souvenir d'une double tradition: celle d'etre venu en Palestine a une haute epoque et celle d'avoir appartenu a la meme souche que le conquerant macedonien. "

Мајанија није занимало, којим језиком је говорио "македонски освајач", па о томе није даље ни расправљао...
Међутим, управо тај проблем треба да се одгонетне једном заувек, те и тај посао чека на инспирацију српских истраживача!
Исто тако и проучавање и анализа грађе, на основу које је један од највећих дубровачких песника, Гундулић, певао:

"... тјем у њих се још зачиња,
Што се у пјесан слови од давна,
Од Лександра Србљанина –
Врх свијех цара, цара славна."

Исто тако, никада нико није извршио једну дубоку анализу Милојевићеве историје Срба, који цитира на хиљаде сведочанстава, што је ипак само један мали део од силне његове сабране грађе, због чега он то своје дело није ни назвао историјом, већ "Одломцима историје Срба".
У тому I тих својих Одломака, на стр. 172-173, Милојевић пише на начин истраживаоца, који је прозро докле иде фалсификовање науке:

"Ко узме добро и проучи сву грчку и римску историју, наћи ће, што данас већ сви учени мужеви признају за истину... да Грци целог свог века. иду у Египат, да се свему и свачему отуда, као из своје рођене земље и извора, науче, а Римљани опет у Грчку, итд... Тако дакле, узрок пропасти српске народности у Малој Азији бијаху: прво насеобине семитских племена, или Грка; друго - насеобине њихових унеколико рођака - Етиопљана - Египћана, или доцнијих Елина; насртај Гала као бегаоца од својих насилника Евреја, или авангарде египатске; после - насртај Парса и покорење српских племена под ове; опет Грка, Римљана, Турака и осталих народа.

Тако пре свега видимо, да семитоетиопћанска раса, под именом Грка, или Елина, тј. Етиопћана - јер су се оне прве насеобине семитске сасвим прелиле у ове етиопске - око 1190. г. пре Христа. - тако се силе и снаже, да под својим владарима, војујући пуних десет година без престанка, сасвим уништавају српска племена у Малој Азији, покоривши им ТРОЈАНСКУ, унеколико централизовану и састављену из неколико општина и племена, државу. Каква су зла и насиља они тамо чинили, ми ћемо ниже навести.

Од ових пак ослободи их и уједини у једну државу Крез, цар лидски, те тако мало дануше душом од тешка и силна. варварства елинског, јер Кир сруши мидску државу и основавши парску, или персијску, као што је зовемо око 552. г. пре Христа, покори сва српска племена у Малој Азији. А под Даријем Хистапсом, покорише Парси и остала српска племена живећи у Рашкој, Маћедонији, итд, на овом српском Тропољу, чак све до Дунава. Од тог доба, па све до Александра Великог, или до 334. г. пре Христа, српска племена у
Малој Азији растрзали су чак Парси, којих је јарам био сноснији од грчког, час опет Елини, или Грци,... да би у половини другог века пре Христа потпали опет сви скупа под Римљане..."

Да бисмо неупућенима показали, колико је српска историја занимљива и у коликој мери је ми не знамо, заведени сви од реда германском науком, у наставку приказујемо само почетак Милојевићевог поглавља о пропасти српских племена у античкој Италији...

6. Пропаст српских племена у Италији, Рашки Алпијској Панонији итд. и о Римљанима.

Први насилници и утаманиоци срп. племена живећих у Италији били су такође ови исти семито етиопци, или Грци, са својим насеобинама у Сицилији и осталој Италији итд а за њима одма Картагенци. Грци су тада и то на 1000 год. пре Христа заселили били не само сва прибрежја Италије, Сицилије итд., него су дубоко ушли у Италију а тамо, које покоравајући, и које опет утамањујући тамо живећа српска
племена, живели су, као и обично свуда, само на рачун покореника; јер Грци нису никада ни орали ни копали нити што друго радили, ван певали, свирали, играли актерске ствари, малали, инатили се по својим зборовима, били су и отимали не
само од туђина него и један од другог све па и ишли на то да се сасвим изкорене.

Другчије није могло ни бити код остатака дивљих војника африканских и асијрских, који су по свој прилици били састављени из разних народа. Остало су све радила и производила разна српска племена као робље сужно.
Но и ово зло било, за српска племена живећа у Италији, а горе не било, као што каже наш народ, али ево горег и ужаснијег.

Други опет Етиопци - или чисти Африканци тако звани свештени, или свети Ramnes тј. потомци Рамзеса II Мјамуна
што ће рећи љубимац бога Амона а поклоника вечног бога сунца или Ра, под својим такозваним Ромулом оснивају на 754. год. пре Христа Рим. Кад се добро прегледа први свети народ Рамнес, или војени потомци египатског цара Рамзеса, и кад се све
добро и како ваља проучи - онда излази то: да нема никакве сумње: да стари Римљани, или Латини, нису одиста ништа друго до стари Египћани и остаци њихових војених насеобина.

Проучивши римску паметарницу налазимо: 1. Ромула са својим Ромнесима, као војника, као безкућника, као разбојника, као јединца и самца, као човека и без вере, земље, имања, стања, куће и кућишта, који са стотином људи своје народности, као преставницима будућег поколења и народа римског, са 1. тисућом коњаника и 10.000 пешака и подиже Рим, оснива и подиже римску државу. Да би се осилио, да би постао рад му оно нашта смера, да не би напоследку заједно са својим Рамнезима, са својих 100. представника будућих благородних породица, или војених старешина египатских, са својих 1000 копљаника и 10.000 пешака пропао, он, отвара врата
разбојницима, лоповима, безкућницима и свима неваљалцима из свију српских и других племена и ове одомаћује у свом војеном кастру, у својој тако званој тврдњи.
Овим сили себе, као насљедника власти бива: египатских царева, над покоренима и опет прима у свој елеменат све неваљалце и насилнике из свију српских племена.
Да би се дакле одржао, и да не би борећи се сваки дан, са српским племенима живећим у Италији, пропао и утаманио се - вара сибирске, или српске жене и девојке и насилова их, отима их и увлачи у свој вајени војени логор, у свој каструм Рамзеса, или будући
Рим; и тако једно узима услове за подмладке, а друго, и по невољи, увлачи то огромно српско племе у своје пријатељство.

Рачун је прав, Рим се шири, умножава, и у колону Рамзесових египатских војника, по смрти Ромуловој или обоготворења, после 30 год.
живота и узвишења на небо, зацеле се јавља Сабиниц или Срб Нума Неминлија 716. год. пре Христа.- као цар, а с њим одма још 100 преставника будућих властелских породица, или војних старешина, српских са 1000 копљаника и 10.000 пешака.
Ово је зато: да се не би египатска колона осипала на рачун срп. племена, њихове вере и језика. Ромул је приморао ове: да ступе у заједницу египатских војника. С тога по смрти Ромуловој видимо борбу цело год. дана, док не надвлада народност српска
над египатском; те се изабра Србин Нума, који целе своје владе од 30. година ништа друго и неради него установљава ред и поредак, заводи празнике српске вере, богослужења, дели жреце на 8 врста, оснива календар итд безверним Египћанима итд.

У посебном поглављу ове студије ми се осврћемо на древне тј. полатињене Србе, о којима пише професор београдског универзитета Милан Будимир.
А о Сабинима као о најстаријем народу Италије пише и Страбон, док Апендини и Јан Колар говоре о утицају српског језика, како на стари латински, тако исто и на каснији талијански језик... Но и та студија чека на своје остварење.

Додирнувши и ту тему, да се вратимо "Ларусу XX века" (Larousse du XX Siecle) и његовом сведочанству, које стављамо уз Херодотово о старим Рашанима - Трачанима. А ево зашто.

Херодот је у тексту, који смо цитирали, писао о Рашанима, Рашчанима, погрешно Трачанима, док је "Ларус XX века" - тај највиши израз француског духа и смисла за реалност - писао о "Словенима" - дајући о њима иста обавештења, која је Херодот дао о Трачанима.
Но - још ниједан писац, узет у обзир у овој студији, није се позабавио Ларусовим сведочанством, заснованим на писању црквеног католичког оца, или - како то Ларус каже - апостола Бонифација, који је живео у VII веку по Христовом рођењу.
Ево, како гласи тај документ, који повећава број још никада обрађених тема у вези са Словенима одн. некадашњим Србима:

"Les moeurs des Slaves etaient a l'origine entierement barbares et revolutaient les etrangers qui entraient em contact avec eux.
SELON L'APOTRE BONIFACE, VII SIECLE, ILS ETAIENT:La plus repugnante et la plus vile des races humaines. " Ils vivaient
sous un regime patriarcal, cultivant la terre en commun, sacrifiant a leurs nombreux dieux des animaux et des prisonniers, pratiquant
l'incineration et accompagnant les funerailles de festins et de jeux guerriers. Les femmes se faisaient bruler sur le bucher de leur mari. ''

Нема никакве сумње, да је и Бонифације као и папа Јован X, знао истину, да су антички Илири и Трачани били Срби, тј. да су они, који су се касније назвали Словенима, били њихове крви. Како би иначе могла да се протумачи потпуна идентичност Бонифацијевог описа, који се односио на Словене, с оним који се - код Херодота - односио на Трачане?

Ипак има једна битна разлика између оба описа: док је историчар Херодот причао као - непристрасни посматрач, дотле је Бонифације цептао мржњом католичке цркве, коју су Срби толико пута осетили не само у својој разрованој души, већ и својим израњављеним телом, често умирући од бодежа и ножева у име католичког хришћанства! Да овакав суд није претеран, нека посведочи превод напред наведеног одломка, који у људском бићу изазива усплахиреност и побуну против "цивилизованог" Запада, који и данас још не познаје добро ни језик "варварских" Срба и Словена, а камоли суштину њихове душе и вредност њиховог духовног блага! Јер се - чувени француски "Ларус XX века" изражава на следећи начин:

"Обичаји Словена били су у почетку варварски и револтирали су странце, који су с њима долазили у везу. ПРЕМА АПОСТОЛУ БОНИФАЦИЈУ ИЗ VII ВЕКА, они су били:"Најодвратнија и најгаднија од свих раса. "

Живели су на старински начин, обрађујући земљу заједнички, жртвујући својим бројним боговима животиње и заробљенике, спаљујући мртве и пратећи погребе гозбама и ратничким играма. Жене су се спаљивале на ломачама њихових мужева. "

Да ли је потребно горњи текст коментарисати?
Да су Срби за католичког апостола "најодвратнија и најгаднија раса од свих раса", то нам је показала најновија историја с геноцидом, који католичка црква није ни покушавала да спречи! Да су Срби живели на старински начин - то је српски понос! Зар је поштовање свега што је у вези с умрлим прецима грех? А "заједничко обрађивање земље"? Шта зна цивилизовани западни свет о српским МОБАМА, КОСИДБАМА, о КОПАЊУ, о ОРАЊУ, о ЗАЈЕДНИЧКОМ БРАЊУ, или о ЖЕТВИ, о КОМИШАЊУ, о ПРЕЛИМА?

"Љуби ближњега свога као самог себе"
– на том принципу је био организован цео живот традиционалног Србина!

Међутим, стара Бонифацијева католичка мржња - у ствари - против балтичких Срба, који су у његово доба били распрострањени још преко великог дела тек касније потпуно германизоване Европе, данас је уперена против Словена уопште.
У вези с тим цитираћемо овде један веома занимљив документ, објављен у париском недељном листу "Express'.8
Taj докуменат потиче од великог писца наших дана, Александра Солженицина, који констатује једну страшну истину.
Ево најпре француског текста, будући, да је он до нас допро у овом француском часопису:

"L 'Occident croit а tort que l' URSS contemporaine continue l'ancienne Russie, alors qu'elle va a l'encontre de cette demiere, l'erodant, l'aneantissant. Les observateurs n'ont guere remarque la rupture d'avec toutes les traditions religieuses, culturelles, nationales, ni l'extermination physique de dizaines de millions de ceux qui en etaient les porteurs. Dans les annees 20, on ne pouvait prononcer le nom de la Russie qu'avec mepris ou haine, toute nuance positive entrainant l'arrestation. C'etait l'epoque ou retentissaient ces vers d'un poete sovietique:"Nous avons fusille la Russie...Pour qu'en passant sur son corps vienne le communisme – Messie... »
Depuis lors, la culture russe est frappe a mort. S'en relevera-t-elle jamais? Quant au peuple russe, comme le constate les demographes occidentaur, il est entre dans une phase de degenerescence biologique: en un siecle, plus rapidement peut-etre, il va fondre de moitie pour se dissoudre et disparaitre presque de la face de la Terre. Et cette evolution semblerait irreversible..."

8.- In: "Express" du 23 au 29 Avril 1982.,p.l56.

Кад бисмо Солженициновим текстом могли дати повода извесним великанима, који данас воде свет, да о њему бар поразмисле
макар и врло кратко, труд нам не би био узалудан:

"Запад нема право кад верује, да данашња УССР представља наставак старе Русије, будући да је совјетска Русија њена супротност, која ону стару изједа, уништава. Посматрачи бар нису запазили прекид са свим верским, културним и националним традицијама, па физичко уништење десетине милиона оних, који су били њихови носиоци. Двадесетих година име Русије могло је да се изговори само с презиром и с мржњом, будући, да је сваки повољнији став доводио до хапшења. То је било доба, када су одјекивали следећи стихови
једног совјетског песника:
"Ми смо убили Русију...
Да би - прелазећи преко њеног тела - дошао МЕСИЈА - комунизам... "
Од тада је руска култура смртно погођена. Да ли ће се она и када подићи?
Што се тиче руског народа, како констатују западни демографи, он је ушао у фазу биолошке дегенерације - за један век, а можда и пре, он ће се смањити за половину, да би се расточио и готово нестао са земљине површине. А таква еволуција изгледа неизбежна... "

Можда би се могло помислити, да Сољеницинов текст није у складу са овом студијом.
Напротив, сматрамо, да му је у њој баш место, а ево зашто:

По свим овде сабраним сведочанствима излази, да је данашњи словенски, а негдашњи српски народ био распрострањен - по Пиктеу и неким другим научницима - најмање две хиљаде година пре Христа од Индије до Атлантика, о чему и данас постоје непобитни докази. Међутим, мало по мало - Словена све више нестаје, а њихов остатак се распарчава на најразноврсније начине.
А последњи, најсмишљенији и најстрашнији ударац био је наметање једног крволочног система искључиво данашњим словенским народима у Европи, у чије име падају у дословном смислу речи - милиони жртава! А да при томе запад ћути, пошто је претходно помогао, да се један нечовечан систем добро утврди.

Нестајањем једног народа нестаје његовог језика, утамањују се његове традиције, а код оних, који су задржали српско име - гасе се славске свеће које су кроз хиљаде година прелазиле са оца на сина, одржавајући породични и народни живот! У чије име се то ради? Зашто се у тако огромном броју убијају Срби и Словени уопште, а да при томе свет ћути?

О том утамањењу потресно је писао Милош Милојевић. Али - његов глас је био вапај у пустињи.

Јер - шта свет зна о "гозбама" по укопу умрлога члана породице? У једном преводу у западној Европи ДАЋА се чак зове "банкет".
Шта свет зна о пословичном: "Срећне ти ране, јуначе!"
Какво је разумевање овога света за некадашњу трачку жену, која је за својим брачним другом скакала у ватру, или у гроб, да би се у каснијим временима - још од последњег рата - најчешће одрицала сваке радости све до своје смрти?! 

Најлакши начин до зараде на интернету икада: