Трачани по Херодоту и Бонифацију

ХЕРОДОТОВИ ТРАЧАНИ (V век пре Христа) и БОНИФАЦИЈЕВИ СЛОВЕНИ (VII век после Христа) - СРБИ

 

 

 

Међу толиким појединостима ове студије, које тек треба продубљивати, ево још једне, вредне неизмерно велике пажње. За сваку осуду је површан став науке, одвећ пожртвоване на једној страни, али потпуно незаинтересоване на другој. Наравно, опет се ради о једном српско - словенском проблему, према коме су се научници показали великим делом и индиферентни, и незаинтересовани.
Они, на пр., никада нису пришли с дубоком студиозношћу Плинијевом сведочанству:

"Thracia sequitur, inter validissimas Europea gentes... "
"Следи Тракија (у којој живе) најхрабрији народи Европе... "

Или пак врло познатом Херодотовом тврђењу:

"θρηικων δε εθνοζ μεγιστον εστι μετα γε Ινδουσ παντων ανθρωπων, ει δε υπ ενοζ αρχοιτο η φρονεοι κατα τωυτο, αμαχον τ αν ειη και πολλω κρατιστον παντων εθνεων κατα γνωμην την εμην ... ουνοματα δ εχουσι πολλα κατα χωραζ εκαστοι, νομοισι δε ουτοι παραπλησιοιοι παντεζ χρεωνται κατα παντα..."
"Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа - ПО МОМ МИШЉЕЊУ... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему код свих исти...

Научници западног света су све што се односи на њих саме, па на Грке, Римљане и Египћане обрадили до највећих танчина.
Међутим, све оно, за што су наслућивали, да би се могло односити на Словене, коментарисали су - или с непридавањем важности,
или су то пак потпуно одбацивали, што је управо случај и с горњим Херодотовим текстом, о коме су изречене тек само неке претпоставке и мисао, да се Херодот вероватно преварио. Но немогуће је, да би тај човек, који је толико путовао, видевши и лично доживевши велики број ствари, о којима је писао, уз неко измишљено тврђење ставио "... κατα γνωμην την εμην...", тј.: "... по моме мишљењу... ".
Јер његов горњи навод налик је на завет - написан, потписан и запечаћен; другим речима, Херодот је морао упознати бар неке од трачких области, како оне у Малој Азији, тако исто и у Европи (што - уосталом - тврде Милош Милојевић и Сима Лукин -Лазић), запазивши њихове заједничке обичаје (од којих су се извесни одржали до наших времена). Осим тога, премда сам вероватно није ни мало научио језик старих Трачана, ипак је као истраживалац могао закључити, да им је језик свима исти, што изричито и каже.

Будући, да се Херодотова сведочанства узимају уопште врло озбиљно, да се извесна од њих још увек потврђују, захваљујући неуморном раду преданих археолога, ми немамо никаквог разлога, да произвољно одбацимо једна, прихватајући друга! У сваком случају, то не би одговарало научном ставу. Јер, ако се Херодот на једној страни сматра разумним човеком и "оцем историје", коме се верује, зашто он не би био исто тако "отац историје" и када се ради о древним Србима, које су Грци (по првом њиховом племену које су упознали око реке Марице, крај које су се још на прелазу између два последња века налазиле развалине града РАСА)3 назвали ТХРАКОИ, у немогућности да изговоре РАШЧАНИ, или РАШАНИ, будући да не поседују ни консонант Ш, нити Ч. Овакво изобличавање од стране Грка није ништа необично; многи људи од пера су констатовали, да у њиховом начину писања туђих имена постоји извесна неизбежна нестабилност и непоузданост. У одељку о Шафарику
речено је нешто више о томе, колико се тај изванредни научник љутио на Грке и на њихово потпуно непознавање језика страних народа, о којима су они оставили сведочанства, због чега су и настали многи збркани појмови, нерашчишћени до данас; у том погледу Римљани су им били верни следбеници.

Emile Burnouff, Essai sur la Veda, 1863, Paris. У овом свом делу аутор од с. 128-129 доноси ведску химну "Рекама", чији је творац био песник Пријамеда (IV, 305.). Ево, како се древни песник обраћа "Рекама": "О, таласи, песник пева вашу величину... О, Синду, ти спајаш твоје брзе вале са валима Триштаме, РАСЕ и реке СВЕТИ." Срби су разнели име реке Расе широм света, јер и данас постоји
иста Раса у Индији, Раса, притока Марице, Раса - Расина, река и град Рас у Србији и понемчена Ракса, стара Раса у Немачкој.

Као илустрацију овога тврђења изнећемо овде карактеристично мишљење управо једног Грка, много критичнијег од његових саплеменика. Ради се о једном Страбоновом одломку, који вреди упознати и имати га на уму сваки пут, кад се наиђе на мање више грубе грчко-римске грешке

Страбон је живео око 63. пре до 19. г. по Христу. Био је географ и у том својству је пропутовао Египат. У делу "Географика" од 17 књига сабрао је целокупно тадашње знање о земљи и познатим областима. Овде његов одломак из књ. IV, гл.

С обзиром на многе негативне изјаве и коментаре о Грцима и њиховим имитаторима Римљанима од разних страних, па и извесних српских аутора, ми горњем тексту придајемо особит значај, будући, да је његов писац Грк. Ево, дакле, шта нам Страбон каже:
"θρυλεται γαρ υπο πολλων, και μμλιστα των Ελληνων, οι λαλιστατοι παντων γεγονασιν. οσα δε βαρβαρα και εκετοποπισμενα και μικροχωρα και διεσπασμενα, τουτων υπ­ομνηματα ουτ ασφαλη εστιν ουτε πολλα. οσα δε οη πρρω των Ελληνων επιτετνει την αγνοιαν. οι δε Πωμαιων συγγραφειζ
μιμούνται μεν τουσ Ελληνασ, αλλ ουκ επι πολυ. και γαρ α λεγουσι παρα των Ελληνων μεταφερουσιν, ξ εαυτων δ ου πολυ μεν προσφερονται το φλειδημον, ωσθ; οποταν ελλειφιζ γενεται παρ εκεινων, ου εστι πολυ το αναπληρουμενον υπο των ετερων αλλωζ τε και των ονοματον, των οσα ενδο εο τατα, των πλειστων αντων Ελλαηνικω"

"... Многи много брбљају, али понајвише Грци, који су постали од свих најбрбљивији. Колико се ради о варварима, који живе по удаљенијим крајевима, по малим и распарчаним областима, (грчки) описи нису ни сигурни, ни бројни и то утолико мање, што се грчко незнање повећава с удаљеношћу (земље). Што се тиче римских писаца, они опонашају Грке, али не удаљавајући се одвише од
њих. Јер оно што они кажу, заправо је превод Грка, а оно што износе сами од себе, не показује баш љубав према знању. Тако, сваки пут кад они (тј. Грци) направе пропуст, други (Римљани) не употпуњују их много, особито што се тиче имена (географских); она која су најпознатија, већина их је наденута од Грка. "

Ми смо подвукли, да је већина географских имена "наденута од Грка", а да не говоримо о изобличавањима, или грчким и римским преводима топонима, што је створило хаос о свима онима, које су та два народа називала "варварима". Јасно је, да се у оквиру тог хаоса налази и српски народ с његовим именом, које су Грци античког доба изговарали исто тако тешко, као и данашњи!
И ово поглавље би могло да се претвори у самосталну студију, али би то повећало ову књигу до бескрајности. Па зато ћемо овде да изоставимо многе важне појединости, ограничавајући се само на једно Херодотово сведочанство, за које смо нашли неочекивану и изненађујућу паралелу!

На основу претходног Херодотовог навода можемо са сигурношћу да устврдимо, да Херодот сведочанство о коме је овде реч, није чуо па записао, већ да га је лично доживео. Ради се о погребу код старих Трачана, Рашана, тј. Срба, који су Балканско Полуострво насељавали од давних времена. Херодот је неком од трачких погреба морао присуствовати, јер у свему што он каже, нема ни погодбене реченице, а нити било какве сумње. Ево стога његових речи најпре на српском:
Погреби код богатих (људи) међу њима су овакви; у току три дана излажу умрлог и приневши сваку врсту жртава, госте се, претходно ожаливши (мртваца); затим врше погреб, сагоревши га, или - на други начин - закопавши га у земљу, направивши хумку, отпочну такмичења сваке врсте, у току којих се највеће награде додељују, с разлогом, победницима у појединачном натицању. Ето, погреби код Трачана су такви."
"Ταφοι δε τοισι ενδαιμοισι αυτων εισι ασδε. τρειζ μεν ημεραζ προτιθεισι τον νεκρον και παντοια σφαξαντεζ ιρηια ευωχεονται, προ κλαυσαντεσ πρτωσν. επειτα δε θαπτουσι κατκαυσαντεζ η αλλωζ γη κρυφαντεζ, χωηα δε χεαντεζ αγωνα τιθεισι παντοιον, εν τω τα μεγιστα αεθλα τιθεται κατα λογον μουνομαχιηζ. Ταφαι μεν δη θρηικων εισι αυται"

Овај опис је толико једноставан и тако реалан, да се никако не би могло посумњати у његову тачност! Уз то - и овде је Херодот као очевидац своје сведочанство - у неку руку - запечатио последњим речима: "Ето, погреби код Трачана су такви."

Херодот је, познато је, живео у V веку пре Христа. Од краја његовог живота па до сведочанства, које ћемо поставити као паралелу његовом, прошло је око 1200 година! Колико је познато, њиме се још нико од писаца није послужио, па чак ни они, који су доказивали да су Срби аутохтони становници Балкана, или да су Словени уопште првобитни становници Европе.
Истина, наука је у прошлом веку била на том путу и било је доста истраживалаца, који су делили мишљење, резимирано у једној прошловековној енциклопедији историје, географије, митологије и биографија, где под називом "Словен" налазимо следећа обавештења:
"Словени - велика људска група, која припада индо - европској раси. Она заузима простор читаве источне Европе, рачунајући ту Русију, Пољску, до Мађарске, Аустрију, Чешку, Балкан и Српске земље по њему.
СЛОВЕНСКА ПЛЕМЕНА, КОЈА СУ НАПУСТИЛА АЗИЈУ ЈОШ У НАЈДАВНИЈОЈ ПРОШЛОСТИ, НАЈМАЊЕ ПЕТНАЕСТ ВЕКОВА ПРЕ ХРИСТОВА РОЂЕЊА ПРОДРЛА СУ У ЕВРОПУ, НАСТАНИВШИ СЕ У ИТАЛИЈИ ПОД НАЗИВОМ ВЕНЕТА или ВЕНДА ЗАТИМ ПО ОБАЛАМА ЦРНОГ МОРА И ДОЊЕГ ДУНАВА ТЕК ОКО 350. г. пре Христа, ИЛИРСКИ СЛОВЕНИ (дакле - СРБИ), БИЛИ СУ ПОБЕЂЕНИ ОД КЕЛТА И ДЕЛИМИЧНО ПОТИСНУТИ ПРЕМА СЕВЕРУ... У IV ВЕКУ ОНИ ПОСТАЈУ САВЕЗНИЦИ ХУНА ДОК У V ОТПОЧИЊУ ДА СЕ ВРАЋАЈУ ОПЕТ КА ДУНАВУ И ТО ЈЕ УПРАВО ОНО ВРЕМЕ, КОЈЕ СЕ ДУГО СМАТРАЛО ВРЕМЕНОМ ЊИХОВА ДОЛАСКА У ЕВРОПУ."
('... c'est l'epoque de ce deplacement qui a ete pris pour longtemps pour celui de leur arrivee en Europe... ").

Иста те енциклопедија пишући о Пелазгима, каже за њих:

"... ils ne sont ni Grecs, ni Egyptiens, encore moins celtiques ou semitiques... D'un autre cote, des auteurs polonais soutiennent
que leurs noms paraissent etre slaves et considerent les Pelasges comme un rameau des Slaves de l'antiquite... Les Pelasges etaient
un peuple agricole, des moeurs douces, et jouissant d'un degre de civilisation assez avenoc... Les ecrivains grecs ne parlent qu'avec
admiration des routes, des саnnauх souterrains, etc., fruit du travail patient des Pelasges... "
"Мистериозни" Пелазги, дакле, по групи француских научника, која је писала за споменуту енциклопедију: "... нису били ни Грци, ни Египћани, још мање Келти, или Семити... С друге стране, пољски аутори подржавају гледиште, да њихова имена имају словенски изглед сматрајући Пелазге као грану античких Словена... Пелазги су били земљорадници, благи и поседовали су један ступањ доста поодмакле цивилизације... Грчки писци говоре само с дивљењем о путевима, о подземним каналима, итд., који су били плод стрпљивог рада Пелазга. "

Ми нећемо овде говорити о значењу имена Пелазга, које Европа до данас није могла да објасни. Међутим, са становишта српског језика то објашњење је веома једноставно, упркос грчком изобличавању.

Овде ћемо стога само додати, да су древни Пелазги, према којима су дошљаци Грци поступили на најгрозније начине, били на Балканском Полуострву пре Грка, настанивши га - почев од Дунава, па све до краја Пелепонеза, другим речима - целу Грчку.

Њима је била настањена и Мала Азија и Италија, но и то овом приликом морамо да оставимо по страни и да споменемо још само, да су Пелазги - на основу истих прошловековних извора, студиозније рађених, што се тиче давнине од савремених - осим тога, што су били врсни земљорадници, познавали и металургију, а и проблеми архитектуре им нису били страни... У том погледу остали су њихови величанствени трагови у Грчкој, али особито у Етрурији...
Њихово уређење је било најчешће монархистичко и еклезијастичко, а њихов култ натуралистички, уз обожавање и дивинизацију природних - добрих и злих - снага... Они су имали и пенате, тј. божанства која су штитила кућно огњиште и породицу; једна од богиња им је била Веста - лепо српско име. Светишта у Додони, Елеузини и на Самотрачком острву, они су основали, а један од њихових богова био је и бог ОГЕН, постао од српског ОГАЊ, написано ОГЕН свакако од оних, који српски језик нису познавали, па ипак - јасно је, да од оних давних времена, укључујући ту и ведски период, на српском ОГЊ-ишту, гори још увек исти ОГАЊ, као и у доба, када се он сматрао богом...

Ово је огромна тема, још увек до краја необрађена, којој прикључујемо податак из књиге Захарија Мајанија,7 да су Хомерови Тројанци - према Кречмеру - насељеници из Тракије, док су разне друге сеобе с Балкана у Малу Азију биле само "различити облици трачко - илирске експанзије"

"... "Les Troyens d'Homere, selon Kretschmer, provenaient de Thrace et...sont des aspects differents de l'expension thraco - illyriennе. "
- Z. Mayani, Les Etrusqucs commenceat a parler, Paris, Arthaud, 1961., Colleclion "Signes des Temps", XI, pp. 402-403

Ha истом месту, говорећи о Гиргашима, које "Библијски речници" приказују као "СТАРИ НАРОД КАНАНА", он каже, да је Талмуд сачувао једно врло занимљиво сведочанство у вези са њима.

"Они су се, пише Мајани на основу Талмуда, жалили Александру Великом, да су их Израелити истиснули из Канана. Они то не би могли учинити, наставља Мајани, да нису сачували успомену на двоструку традицију: да су дошли у Палестину у једно веома давно време и да су припадали истом стаблу као и македонски освајач "
Ми ни у ком случају не можемо да сумњамо у ово Мајанијево значајно сведочанство, јер - понајпре - као руски Јеврејин, он сигурно добро познаје Талмуд, а Талмуд сећање на једну овакву ствар не би био сачувао, да она није заснована на поузданим чињеницама. Ево и Мајанијевог оригиналног текста који треба да нам послужи као полазна тачка за још једну врло занимљиву студију:
"Le Talmud a conserve un fait cureiux: ils (les ***********) se plaignirent a Alexandre le Grand d'avoir ete evinces du pays de Canaan par les Isrealites. Ils n'auraient pu le faire sans avoir garde le souvenir d'une double tradition: celle d'etre venu en Palestine a une haute epoque et celle d'avoir appartenu a la meme souche que le conquerant macedonien. "

Мајанија није занимало, којим језиком је говорио "македонски освајач", па о томе није даље ни расправљао...
Међутим, управо тај проблем треба да се одгонетне једном заувек, те и тај посао чека на инспирацију српских истраживача!
Исто тако и проучавање и анализа грађе, на основу које је један од највећих дубровачких песника, Гундулић, певао:

"... тјем у њих се још зачиња,
Што се у пјесан слови од давна,
Од Лександра Србљанина –
Врх свијех цара, цара славна."

Исто тако, никада нико није извршио једну дубоку анализу Милојевићеве историје Срба, који цитира на хиљаде сведочанстава, што је ипак само један мали део од силне његове сабране грађе, због чега он то своје дело није ни назвао историјом, већ "Одломцима историје Срба".
У тому I тих својих Одломака, на стр. 172-173, Милојевић пише на начин истраживаоца, који је прозро докле иде фалсификовање науке:

"Ко узме добро и проучи сву грчку и римску историју, наћи ће, што данас већ сви учени мужеви признају за истину... да Грци целог свог века. иду у Египат, да се свему и свачему отуда, као из своје рођене земље и извора, науче, а Римљани опет у Грчку, итд... Тако дакле, узрок пропасти српске народности у Малој Азији бијаху: прво насеобине семитских племена, или Грка; друго - насеобине њихових унеколико рођака - Етиопљана - Египћана, или доцнијих Елина; насртај Гала као бегаоца од својих насилника Евреја, или авангарде египатске; после - насртај Парса и покорење српских племена под ове; опет Грка, Римљана, Турака и осталих народа.

Тако пре свега видимо, да семитоетиопћанска раса, под именом Грка, или Елина, тј. Етиопћана - јер су се оне прве насеобине семитске сасвим прелиле у ове етиопске - око 1190. г. пре Христа. - тако се силе и снаже, да под својим владарима, војујући пуних десет година без престанка, сасвим уништавају српска племена у Малој Азији, покоривши им ТРОЈАНСКУ, унеколико централизовану и састављену из неколико општина и племена, државу. Каква су зла и насиља они тамо чинили, ми ћемо ниже навести.

Од ових пак ослободи их и уједини у једну државу Крез, цар лидски, те тако мало дануше душом од тешка и силна. варварства елинског, јер Кир сруши мидску државу и основавши парску, или персијску, као што је зовемо око 552. г. пре Христа, покори сва српска племена у Малој Азији. А под Даријем Хистапсом, покорише Парси и остала српска племена живећи у Рашкој, Маћедонији, итд, на овом српском Тропољу, чак све до Дунава. Од тог доба, па све до Александра Великог, или до 334. г. пре Христа, српска племена у
Малој Азији растрзали су чак Парси, којих је јарам био сноснији од грчког, час опет Елини, или Грци,... да би у половини другог века пре Христа потпали опет сви скупа под Римљане..."

Да бисмо неупућенима показали, колико је српска историја занимљива и у коликој мери је ми не знамо, заведени сви од реда германском науком, у наставку приказујемо само почетак Милојевићевог поглавља о пропасти српских племена у античкој Италији...

6. Пропаст српских племена у Италији, Рашки Алпијској Панонији итд. и о Римљанима.

Први насилници и утаманиоци срп. племена живећих у Италији били су такође ови исти семито етиопци, или Грци, са својим насеобинама у Сицилији и осталој Италији итд а за њима одма Картагенци. Грци су тада и то на 1000 год. пре Христа заселили били не само сва прибрежја Италије, Сицилије итд., него су дубоко ушли у Италију а тамо, које покоравајући, и које опет утамањујући тамо живећа српска
племена, живели су, као и обично свуда, само на рачун покореника; јер Грци нису никада ни орали ни копали нити што друго радили, ван певали, свирали, играли актерске ствари, малали, инатили се по својим зборовима, били су и отимали не
само од туђина него и један од другог све па и ишли на то да се сасвим изкорене.

Другчије није могло ни бити код остатака дивљих војника африканских и асијрских, који су по свој прилици били састављени из разних народа. Остало су све радила и производила разна српска племена као робље сужно.
Но и ово зло било, за српска племена живећа у Италији, а горе не било, као што каже наш народ, али ево горег и ужаснијег.

Други опет Етиопци - или чисти Африканци тако звани свештени, или свети Ramnes тј. потомци Рамзеса II Мјамуна
што ће рећи љубимац бога Амона а поклоника вечног бога сунца или Ра, под својим такозваним Ромулом оснивају на 754. год. пре Христа Рим. Кад се добро прегледа први свети народ Рамнес, или војени потомци египатског цара Рамзеса, и кад се све
добро и како ваља проучи - онда излази то: да нема никакве сумње: да стари Римљани, или Латини, нису одиста ништа друго до стари Египћани и остаци њихових војених насеобина.

Проучивши римску паметарницу налазимо: 1. Ромула са својим Ромнесима, као војника, као безкућника, као разбојника, као јединца и самца, као човека и без вере, земље, имања, стања, куће и кућишта, који са стотином људи своје народности, као преставницима будућег поколења и народа римског, са 1. тисућом коњаника и 10.000 пешака и подиже Рим, оснива и подиже римску државу. Да би се осилио, да би постао рад му оно нашта смера, да не би напоследку заједно са својим Рамнезима, са својих 100. представника будућих благородних породица, или војених старешина египатских, са својих 1000 копљаника и 10.000 пешака пропао, он, отвара врата
разбојницима, лоповима, безкућницима и свима неваљалцима из свију српских и других племена и ове одомаћује у свом војеном кастру, у својој тако званој тврдњи.
Овим сили себе, као насљедника власти бива: египатских царева, над покоренима и опет прима у свој елеменат све неваљалце и насилнике из свију српских племена.
Да би се дакле одржао, и да не би борећи се сваки дан, са српским племенима живећим у Италији, пропао и утаманио се - вара сибирске, или српске жене и девојке и насилова их, отима их и увлачи у свој вајени војени логор, у свој каструм Рамзеса, или будући
Рим; и тако једно узима услове за подмладке, а друго, и по невољи, увлачи то огромно српско племе у своје пријатељство.

Рачун је прав, Рим се шири, умножава, и у колону Рамзесових египатских војника, по смрти Ромуловој или обоготворења, после 30 год.
живота и узвишења на небо, зацеле се јавља Сабиниц или Срб Нума Неминлија 716. год. пре Христа.- као цар, а с њим одма још 100 преставника будућих властелских породица, или војних старешина, српских са 1000 копљаника и 10.000 пешака.
Ово је зато: да се не би египатска колона осипала на рачун срп. племена, њихове вере и језика. Ромул је приморао ове: да ступе у заједницу египатских војника. С тога по смрти Ромуловој видимо борбу цело год. дана, док не надвлада народност српска
над египатском; те се изабра Србин Нума, који целе своје владе од 30. година ништа друго и неради него установљава ред и поредак, заводи празнике српске вере, богослужења, дели жреце на 8 врста, оснива календар итд безверним Египћанима итд.

У посебном поглављу ове студије ми се осврћемо на древне тј. полатињене Србе, о којима пише професор београдског универзитета Милан Будимир.
А о Сабинима као о најстаријем народу Италије пише и Страбон, док Апендини и Јан Колар говоре о утицају српског језика, како на стари латински, тако исто и на каснији талијански језик... Но и та студија чека на своје остварење.

Додирнувши и ту тему, да се вратимо "Ларусу XX века" (Larousse du XX Siecle) и његовом сведочанству, које стављамо уз Херодотово о старим Рашанима - Трачанима. А ево зашто.

Херодот је у тексту, који смо цитирали, писао о Рашанима, Рашчанима, погрешно Трачанима, док је "Ларус XX века" - тај највиши израз француског духа и смисла за реалност - писао о "Словенима" - дајући о њима иста обавештења, која је Херодот дао о Трачанима.
Но - још ниједан писац, узет у обзир у овој студији, није се позабавио Ларусовим сведочанством, заснованим на писању црквеног католичког оца, или - како то Ларус каже - апостола Бонифација, који је живео у VII веку по Христовом рођењу.
Ево, како гласи тај документ, који повећава број још никада обрађених тема у вези са Словенима одн. некадашњим Србима:

"Les moeurs des Slaves etaient a l'origine entierement barbares et revolutaient les etrangers qui entraient em contact avec eux.
SELON L'APOTRE BONIFACE, VII SIECLE, ILS ETAIENT:La plus repugnante et la plus vile des races humaines. " Ils vivaient
sous un regime patriarcal, cultivant la terre en commun, sacrifiant a leurs nombreux dieux des animaux et des prisonniers, pratiquant
l'incineration et accompagnant les funerailles de festins et de jeux guerriers. Les femmes se faisaient bruler sur le bucher de leur mari. ''

Нема никакве сумње, да је и Бонифације као и папа Јован X, знао истину, да су антички Илири и Трачани били Срби, тј. да су они, који су се касније назвали Словенима, били њихове крви. Како би иначе могла да се протумачи потпуна идентичност Бонифацијевог описа, који се односио на Словене, с оним који се - код Херодота - односио на Трачане?

Ипак има једна битна разлика између оба описа: док је историчар Херодот причао као - непристрасни посматрач, дотле је Бонифације цептао мржњом католичке цркве, коју су Срби толико пута осетили не само у својој разрованој души, већ и својим израњављеним телом, често умирући од бодежа и ножева у име католичког хришћанства! Да овакав суд није претеран, нека посведочи превод напред наведеног одломка, који у људском бићу изазива усплахиреност и побуну против "цивилизованог" Запада, који и данас још не познаје добро ни језик "варварских" Срба и Словена, а камоли суштину њихове душе и вредност њиховог духовног блага! Јер се - чувени француски "Ларус XX века" изражава на следећи начин:

"Обичаји Словена били су у почетку варварски и револтирали су странце, који су с њима долазили у везу. ПРЕМА АПОСТОЛУ БОНИФАЦИЈУ ИЗ VII ВЕКА, они су били:"Најодвратнија и најгаднија од свих раса. "

Живели су на старински начин, обрађујући земљу заједнички, жртвујући својим бројним боговима животиње и заробљенике, спаљујући мртве и пратећи погребе гозбама и ратничким играма. Жене су се спаљивале на ломачама њихових мужева. "

Да ли је потребно горњи текст коментарисати?
Да су Срби за католичког апостола "најодвратнија и најгаднија раса од свих раса", то нам је показала најновија историја с геноцидом, који католичка црква није ни покушавала да спречи! Да су Срби живели на старински начин - то је српски понос! Зар је поштовање свега што је у вези с умрлим прецима грех? А "заједничко обрађивање земље"? Шта зна цивилизовани западни свет о српским МОБАМА, КОСИДБАМА, о КОПАЊУ, о ОРАЊУ, о ЗАЈЕДНИЧКОМ БРАЊУ, или о ЖЕТВИ, о КОМИШАЊУ, о ПРЕЛИМА?

"Љуби ближњега свога као самог себе"
– на том принципу је био организован цео живот традиционалног Србина!

Међутим, стара Бонифацијева католичка мржња - у ствари - против балтичких Срба, који су у његово доба били распрострањени још преко великог дела тек касније потпуно германизоване Европе, данас је уперена против Словена уопште.
У вези с тим цитираћемо овде један веома занимљив документ, објављен у париском недељном листу "Express'.8
Taj докуменат потиче од великог писца наших дана, Александра Солженицина, који констатује једну страшну истину.
Ево најпре француског текста, будући, да је он до нас допро у овом француском часопису:

"L 'Occident croit а tort que l' URSS contemporaine continue l'ancienne Russie, alors qu'elle va a l'encontre de cette demiere, l'erodant, l'aneantissant. Les observateurs n'ont guere remarque la rupture d'avec toutes les traditions religieuses, culturelles, nationales, ni l'extermination physique de dizaines de millions de ceux qui en etaient les porteurs. Dans les annees 20, on ne pouvait prononcer le nom de la Russie qu'avec mepris ou haine, toute nuance positive entrainant l'arrestation. C'etait l'epoque ou retentissaient ces vers d'un poete sovietique:"Nous avons fusille la Russie...Pour qu'en passant sur son corps vienne le communisme – Messie... »
Depuis lors, la culture russe est frappe a mort. S'en relevera-t-elle jamais? Quant au peuple russe, comme le constate les demographes occidentaur, il est entre dans une phase de degenerescence biologique: en un siecle, plus rapidement peut-etre, il va fondre de moitie pour se dissoudre et disparaitre presque de la face de la Terre. Et cette evolution semblerait irreversible..."

8.- In: "Express" du 23 au 29 Avril 1982.,p.l56.

Кад бисмо Солженициновим текстом могли дати повода извесним великанима, који данас воде свет, да о њему бар поразмисле
макар и врло кратко, труд нам не би био узалудан:

"Запад нема право кад верује, да данашња УССР представља наставак старе Русије, будући да је совјетска Русија њена супротност, која ону стару изједа, уништава. Посматрачи бар нису запазили прекид са свим верским, културним и националним традицијама, па физичко уништење десетине милиона оних, који су били њихови носиоци. Двадесетих година име Русије могло је да се изговори само с презиром и с мржњом, будући, да је сваки повољнији став доводио до хапшења. То је било доба, када су одјекивали следећи стихови
једног совјетског песника:
"Ми смо убили Русију...
Да би - прелазећи преко њеног тела - дошао МЕСИЈА - комунизам... "
Од тада је руска култура смртно погођена. Да ли ће се она и када подићи?
Што се тиче руског народа, како констатују западни демографи, он је ушао у фазу биолошке дегенерације - за један век, а можда и пре, он ће се смањити за половину, да би се расточио и готово нестао са земљине површине. А таква еволуција изгледа неизбежна... "

Можда би се могло помислити, да Сољеницинов текст није у складу са овом студијом.
Напротив, сматрамо, да му је у њој баш место, а ево зашто:

По свим овде сабраним сведочанствима излази, да је данашњи словенски, а негдашњи српски народ био распрострањен - по Пиктеу и неким другим научницима - најмање две хиљаде година пре Христа од Индије до Атлантика, о чему и данас постоје непобитни докази. Међутим, мало по мало - Словена све више нестаје, а њихов остатак се распарчава на најразноврсније начине.
А последњи, најсмишљенији и најстрашнији ударац био је наметање једног крволочног система искључиво данашњим словенским народима у Европи, у чије име падају у дословном смислу речи - милиони жртава! А да при томе запад ћути, пошто је претходно помогао, да се један нечовечан систем добро утврди.

Нестајањем једног народа нестаје његовог језика, утамањују се његове традиције, а код оних, који су задржали српско име - гасе се славске свеће које су кроз хиљаде година прелазиле са оца на сина, одржавајући породични и народни живот! У чије име се то ради? Зашто се у тако огромном броју убијају Срби и Словени уопште, а да при томе свет ћути?

О том утамањењу потресно је писао Милош Милојевић. Али - његов глас је био вапај у пустињи.

Јер - шта свет зна о "гозбама" по укопу умрлога члана породице? У једном преводу у западној Европи ДАЋА се чак зове "банкет".
Шта свет зна о пословичном: "Срећне ти ране, јуначе!"
Какво је разумевање овога света за некадашњу трачку жену, која је за својим брачним другом скакала у ватру, или у гроб, да би се у каснијим временима - још од последњег рата - најчешће одрицала сваке радости све до своје смрти?! 

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Антисрпска академија незнања и пропасти

 

 

 

 

 Да је Србофобија,или свеукупно Словенофобија,нашироко заступљена у српским академским круговима,и није нека новост.

Професорка историје на Филозофском факултету у Београду Дубравка Стојановић је један добар пример Србофобије и насупрот томе Шиптарофилије.Погледајмо пар "научних" тврдњи из њеног излагања о страшном систематском геноциду Срба над Шиптарима 1844 - 1912.

"Albanofobija se ispoljava u negativnim stereotipima, predrasudama i diskriminaciji prema pripadnicima albanskog naroda."
-Где је Србофобија Шиптара према Србима ? С обзиром на мишљење Шиптарских "интелектуалаца" да су Срби и Словени из Сибира,да их треба протерати,и да су турска копилад.

" Albanofobija može poprimiti i oblik rasizma ukoliko je povezana sa verovanjem da su Albanci neka vrsta niže rase.Anti-albanska osećanja se ogledaju i u korišćenju naziva Šiptari, koji se usled negativne konotacije u srpskom jeziku smatra uvredljivim."
-Нису Срби криви што су Шиптари ментално неразвијени и што им на физичкој лепоти нико не може позавидети.Драга професорка,јесте ли којим случајем информисани,будући да је 21.век, да ваши "Албанци" не зову и никада нису звали себе Албанцима већ Шиптарима ?

"Tokom istorije, mnogi srpski intelektualci su predlagali razne anti-albanske projekte, između ostalih: Jovan Cvijić, Vaso Čubrilović, Ivo Andrić, Ivan Vukotić, Stevan Moljević i drugi."
-Професорка оптужује виђене Српске интелектуалце прошлога века да су својим пропагандама започели и да су криви за страшан геноцид Срба над Шиптарима.

"Nakon srpsko-turskog rata i teritorijalnih proširenja Kneževine Srbije 1878. godine, dolazi do masovnih prisilnih iseljenja Albanaca iz novopripojenih krajeva (prvenstveno iz Topličkog okruga, nekada naseljenog Albancima) i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti."
-Господо,на овакву тврдњу ћу једноставно одговорити ћутањем.

"Srpski autori prikazuju Albance kao nasilnike i uzurpatore, potencirajući njihove zločine nad Srbima tokom Otomanskog perioda."
-Драга нам професорка наравно мисли на то да Шиптари нису били никакви насилници и дивљаци који су клали и прогањали Србе и Хришћане за време Отоманске окупације,већ културан народ којем Срби,али овде морам додати и многе стране ауторе,намерно желе приписати разна злодела.

 

Присетимо се и редовног члана Академије наука и уметности Републике Српске,члана удружења књижевника Србије по позиву,бившег професора на Филозофском факултету у Београду и професора на филозофском факултету у Бања Луци,Радета Михаљчића и његових неупитно научних радова пренетих у уџбеник за 6.разред основних школа о Шиптарима Илирима и Словенима.Не знамо ко је одобрио штампање уџбеника овакве научне садржине,па ћемо се осврнути само на дотичног професора.

Цитат из уџбеника:
"Међутим,староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани.Обичаје,језик и друга народна обележја сачували су Албанци.Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се с њима."

 

 

 

 

На једном Српском сајту,Србин.инфо,недавно је освануо текст извесног Жарка Вељковића о пореклу имену античког града Сербинума.Да текстовима режимских издајничких историчара паразита није место на једном националном сајту информативног карактера сувише је благо рећи,но погледајмо о чему се у овом "научном" писанију ради

Како би у мом крају рекли "само нема поповог увета" тако се и овде може свашта наћи,па ме не би чудило и попово уво,само нема нигде Срба и Словена,о аутохтоности да не говоримо.

- "да потражимо овај корен у шиптарском (албанском) који је делимични континуант илирског језика"

Корен речи града Сербинума,Серб дакле,тражи се у Шиптарском језику као наследнику илирскога

- gjerp„сркати, гутати“, односно gjerbë „капати, цурити“, који је од индоевропског корена *serbh– са генералним значењем „сркати, гутати“,Sérbinon би, онда, отприлике било „место где се нешто срче, гута, нешто капље или цури.
- данашња исландска реч sarpr „гуша код птица“

Шта се може закључити на основу научно изведене етимологије града ? Вала ништа разумљиво и логично што нас и не изненађује.

- Даље, може се препознати илирски суфикс -ином са значењем „отпр. -ина, место…“, који се у грчком пише -инон, а у латинском -инум, нпр. *Ált-inom„отпр. узвис-ина, место на (уз)висини“

Наравно не ради се ни о каквој узвисини с обзиром на чињеницу да се Сербинум,односно данашња Градишка,налази у равници.Неодговарајуће значење речи и неисправно тумачење.

Дотични такође ставља град Сербинум негде у Мађарској ко зна где иако је потпуно јасно,и на основу карата,да се ради о данашњем граду Градишка у Републици Српској,неке од тих карата,као и Птолемејеве,су објављене овде и ствар је јасна.

Но поред све ове науке,није се пропустила прилика не рећи реч-две о заступницима аутохнотне историјске школе и о њиховој штетности по народ,поред осталог давањем и неких измишљених тумачења и теорија која им приписује, и који тврде како је овај град добио име по Србима

Ко је овде паразит од историчара а ко није,закључићете сами

http://srbin.info/2016/05/01/zarko-b-veljkovic-je-li-serbinum-grad-antickih-srba/ 

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Насловна страница једног француског часописа из 1903.године који пише о Турским злочинима над Словенским становништвом Беломорске (Егејске) Македоније

Насловна страница једног француског часописа из 1903.године који пише о Турским злочинима над Словенским становништвом Беломорске (Егејске) Македоније

 

 

 

Турци и Грци су у Беломорској Македонији сарађивали у борби против Словена и њихове борбе за слободу.У том периоду,Грчком је владала Данска краљевска породица,директно проистекла из краљевске куће Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбург (нем. Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg). Први владар на грчком трону из ове породице био је Краљ Ђорђе I Грчки, дански принц, син данског краља Кристијана IX.

 

 

 

 

 

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Mitska bića starih slovena - mitska bića prirode

  Stari sloveni su gajili verovanja u sledeca mitska bića. Neka od njih su se i danas zadržala i u nekim krajevima se i dalje veruje u postojanje ovih bića. A neki su doživeli svetsku slavu i izašli iz okvira Slovenske mitologije, poput vampira. 

Mitska bića prirode

Lesnik 

Lesnik predstavlja šumskog duha starih Slovena. Da je povezan sa šumama može se zaključiti iz njegovog imena, jer les na staroslovenskom (a i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma. U okolini Vranja ovog su šumskog duha zvali i šuman. U Rusiji su ga zvali

lješi, a poznata su i imena ljesovik, lešak, lesnoj i lisun. Žena mu se zvala lešačaha, lesoviha ili lešiha. U Češkoj, Moravi, Slovačkoj i Sloveniji poznata je pojava šumskih ljudi (lesni lide, lesni mužove). Šumski ljudi su bili divlji i sličnog izgleda i osobina kao i lesnici, ali živeli su u zajednici, dok je lesnik u drugim krajevima obično individualni šumski duh.
     Lesnik se zamišljao kao antropomorfno biće, ali sa glavom neke rogate životinje, obično obučen u krzno. Neretko je zamišljan sa kopitima. U obredima su se pojavljivali ljudi koji su bili maskirani u lesnika i zadirkivali snašku. Snaška je muškarac preobučen u ženu. U tim obredima čovek sa maskom se poistovećivao sa maskom, odnosno bićem čiju masku nosi.
     Lesnik je naklonjen pastirima i čuva im stoku. On je i zaštitnik divljih životinja, pa se tu naizgled javlja oprečnost u njegovoj funkciji, jer su domaće i divlje životinje prema predanju tradicionalni neprijatelji.

     Međutim, ovakva funkcija je prema verovanju tadašnjeg čoveka sasvim normalna, jer je lesnik bio zadužen da upravlja odnosima između njih. Verovalo se da neko mora da rešava antagonističke probleme. Ovakva uloga se kasnije prenosi i na svetog Savu, koji je bio zaštitnik domaće stoke, ali istovremeno i vučji pastir. Lesnik je mogao da se javi i u potpuno ljudskom obličju, jedino što tada ne bi imao trepavice ili bi imao samo jedno oko. Prema narodnom predanju, lesnici žive u svakoj većoj šumi. Otimaju često lepe žene i odvode ih u svoje kolibe prekrivene krznom. Često teraju devojke da igraju kolo oko njih. Po nekim verovanjima lesnik je ceo obrastao u runo. Medved mu je ljubimac i često su zajedno. Nekad je zamišljan kao pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, a čuvaju ga vukovi i risovi. Postoji verovanje da lesnik nema senku. Svoj dolazak oglašavaju bukom i drekom. Takođe lepo sviraju na fruli. 

    Lesnici spadaju u najstarija vilinska bića. Od njih su stariji možda samo vodeni demoni i duhovi. Pojava bića poput lesnika nije svojstvena samo Slovenima, ona je panevropsko. Skoro svi narodi u Evropi su imali biće koje je imalo karakteristike slično lesniku. U nekim narodima radilo se o šumskom duhu, kao i kod Slovena, dok je kod nekih to bio neki od bogova. Tako se po Evropi javljaju razna imena poput Pana, Satira, Silena, Fauna, Silvana, Dionisa, u čijim osobinama nije teško uvideti sličnost sa slovenskim lesnikom. O tome da su lesnici jedna od prvih vilisnkih bića svedoči i činjenica da su se pre nego što su Sloveni počeli da grade hramove obredi odvijali u šumama i gajevima. Postojalo je veliko poštovanje prema šumama, i mnoge biljke i drveće bili su sveti. Tim biljkama i drveću su pripisivane mnoge natprirodne moći. Lesnici se pominju u skoro svim spisima o Slovenima. Pojavljuju se u Kapitolaru paderbornskom, kao i u Slovu o polku Igorovu.

Šumska majka

 Šumska majka se nalazi i kod drugih naroda, čak se može predpostaviti da je ovaj demon zaostavština paleolitske kulture, jer se šumske majke nalaze skoro kod svih paleolitskih naroda. Takođe ovaj demon ukazuje i na izražen matrijarhat, koji je kasnije zamenjen patrijarhatom, ostao veoma jak kod Slovena. Takođe biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu Slovena sa šumom, koja je bila zapravo sveto mesto. Kada nije postojalo svetilište obredi su se činili u šumama, a šumska majka je bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta.
      Šumska majka je zamišljana kao jako lepa žena, razvijenih grudi, raspletene duge kose i dugim noktima. Razvijene grudi ukazuju na plodnost, što je predstava kod svih demona i božanstava koja imaju veze sa plodnošću. Mislilo se da živi u šumi, da može da boravi u krošnjama drveća. Po šumi je išla ili gola ili odevena u dugu belu haljinu. Takođe ona se mogla javiti i kao ružna starica, ali takođe velikih grudi i izraženim zubima. Takođe mogla se pretvoriti u plast, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja, ili kozu. Pojavljuje se samo noću, a pri susretu s ljudima ne želi da nanese zlo. Često je zavodila smrtne muškarce. Pojava da demoni vode ljubav sa smrtnicima je prisutna gotovo kod svih demona. Neki su smrtnike uzimali silom, drugi ih zavodili. Postoje u Srbiji kazivači, koji tvrde da su vodili ljubav sa šumskom majkom.

Zabeležena je priča jednog mlinara, koji tvrdi da je noću zatekao u mlinu divnu nagu ženu velikih grudi, koja mu se podala. Nakon toga kaže da ju je video u krošnjama.
Šumska majka je bila gospodarica šuma. Kada bi išla šumom drveće bi se savijalo do zemlje. Verovalo se da jako lepo peva. Takođe se smatrala zaštitnicom bremenitih žena i novorođenčad. Međutim često ih je napadala tako što je donosila bolest dece. Ali takođe od nje se tražila pomoć kada je u pitanju bolest dece. Pri lečenju bajalo se deci i u tim bajalicama često se pominje šumska majka. Iz tih tekstova proističe da ona kako donosi tako i odnosi bolest. Postojala je i trava koja se zvala šumska majka, za koju se verovalo da kađenjem tom travom obezbeđuje nerotkinjama da zatrudne. Mogla se naći u proleće pored gorskih potoka, pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je krenula u potragu za ovom travom, nije smela da govori, a morala je da bude čista, što je podrazumevalo i čistu odeću i to da pre toga izbegava polne odnose. Ova trava je mogla biti još jedan oblik šumske majke.
Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće se nazivalo planinskom majkom. Kada kunu, govorilo se ,,Uzela te, dabogda, planinska majka’’. Kod Đerdapa ovo biće se zvalo šumenka. Šumenka se mogla javiti i kao lepa i kao ružna žena. Kada bi se javljala kao lepa, ne bi nanosila nikakvo zlo. Dok kao ružna, ona bi imala čarobni štapić kojim je ljudima nanosila zlo (ovako je zamišljana i veštica, verovatno je u ovom kraju šumska majka preuzela obe funkcije). Bugari su znali za gorsku majku. Lešačiha se zvala kod Rusa. Poljaci su imali mamonu. Mamona je mogla i da ukrade dete. Slovaci su sličnog demona nazivali matoha, koja je bila zamišljana bez glave. Česi su imali dive ženi i lesne pani (međutim lesne pani su više ličile na šumske vile). Poljaci su imali dzivoženi.
Osnovana može biti pretpostavka da je šumska majka nekada bila i boginja, jer šumska majka ima dosta sličnosti sa boginjama klasičnih mitologija. Po nekim osobinama liči na Dijanu i Artemidu. Kao i šumska majka one ne samo što su čuvale decu i žene, već su ih i napadale. Takođe to da je šumska majka mogla biti božanstvo pre nego što je postala demon potvrđuje i činjenica da su gotovo sve neolitske civilizacije verovale u božanstvo sličnih osobina kao što poseduje šumska majka. Tako da je ovo biće verovatno starije od same religije slovena, ili predstavlja početak stvaranja religije kod slovena.

Vodenjak

Vodenjaci su bili gospodari voda, kako tekucih, tako i stajacih. Za njih se verovalo da žive u kristalnom ili staklenom dvorcu na dnu. Kristal i staklo simbolizuju samu vodu, odnosno boravište ovog demona. Oni su bili uglavnom zli demoni, ali nekad su mogli i pomoći. Vodenjaci su zamišljani ne u svim krajevima isto, ali uprkos tome izgleda se mnogo nije razlikovao. Zamisljan je gotovo uvek kao čovek patuljastog rasta, sa velikim nosem, dugom bradom, obučen u ili crnu ili zelenu odeću. Obično je nosio šešir ili crvenu kupastu kapu. Ponekad je zamišljan da ima kozije noge i šiljate uši. U Češkoj, Moravi i Slovačkoj (vodnjik), je imao zelenu kožu. Delovali su u okolini voda. U vodi su bili snažni, dok van nje su gubili svoju snagu. Mogli su da se preobraze i u neke životinje. Najčešće u konja, koji kraj obale pase travu. Ali takođe se mogao preobraziti i u psa, ovna, svinju, jelena, zmiju, ribu, a često i u dete koje plače. Ovim metamorfozama je mamio žrtve da mu se približe kako bi ih on udavio i odveo na dno. U njegovom dvorcu su ga zabavljali i služili ga utopljenici. Rusalke su takođe bile pod njegovom vlašću. Vodenjak je zapravo bio apsolutni vladar vode u kojoj je živeo. Moglo je u jednom predelu biti i više vodenjaka. U tom slučaju je postojao jedan glavni, koji se nazivao ,,matori’’, ,,stari’’ ili ,,onaj stari’’. U nekim krajevima starešina se nazivao ,,Tartor’’. Taj glavni vodenjak je bio snažniji od svih ostalih. Verovalo se da se od njega ne može pobeći, ukoliko uhvati žrtvu, dok se od ,,malog’’, kako su se zvali ostali, moglo izvući, jer nisu imali toliku snagu. Ova imena (matori, stari, onaj stari, mali, onaj mali...) ukazuje na to da je bilo zabranjeno izgovarati ime ovog demona. Ovakva verovanja u demone čije ime se nije izgovaralo je postojalo i kod mnogih drugih naroda i potiče verovatno iz perioda neolita, jer su ovakvi demoni zabeleženi od Aborigina do američkih indijanaca. Ime demona se nije smelo izgovarati jer bi se on mogao prizvati i time bi načinio veliku štetu.
    Vodenjak je svoje žrtve tri puta dozivao. Ko bi se odazvao dobrovoljno bi otišao da se udavi i ne bi postojao način da se to spreči. Jedina odbrana je bila da se čovek ne odazove vodenjaku. Kod mnogih drugih demona bolesti se takođe sreće dozivanje, pa je bilo zabranjeno odazivati se bilo kome noću. Vodenjak je svoju žrtvu odvodio na dno, ali u Češkoj na primer, mogao je daviti ljude i u plitkoj vodi, kada bi oni išli da se napiju. Kao i većina demona vodenjaci su bili pohotljivi i bilo je slučajeva seksualnih veza sa ženama. Iz ovakvih veza se moglo roditi i dete, ali ono bi bilo monstrum. Žene su mogle dobiti i usluge od vodenjaka, ali bi mu morale obećati neku žrtvu. Ta žrtva koja se davala, obično je bila tuđa imovina. Na primer, komšijina stoka ili živina. Takođe ribari su često dobijali usluge od vodenjaka u vidu boljeg ulova. Međutim ovakvim postupkom ribar koji dobija usluge vodenjaka, takođe se zaveštava vodenjaku na služenje. Ovakvi ribari nisu umirali prirodnom smrću, već su u se u jednom trenutku morali udaviti. Ribari su kao žrtvu vodenjaku prinosili prvu ulovljenu ribu. Za stvari koje su bile prve u nečemu su se smatrale posebnim i davala im se izuzetna važnost, a često su žrtvovana nekim bićima ili bogovima. 
     Vodenjaci su najopasniji bili u periodu između Đurđevdana i letnjeg solsticijuma. Ovaj se period poklapa sa periodom kupanja u rekama i jezerima, pa je verovatno i to razlog. Ljudi su se naime u to doba najviše izlagali vodama. Žrtve je odvodio na dno tako što bi im noge zapleo svojim bičem ili lancima i vukao ka dnu. U nekim predelim se verovalo da ima rep, pa koristi rep da hvata žrtve. Duše utopljenika su bile pod vlašću vodenjaka. Naročito su bili neprijateljski raspoloženi prema vodeničarima.
     O uticaju vodenjaka svedoči i esnafska diploma iz Pančeva izdata 1802. godine. U ovoj diplomi vodenjak je prikazan u svom dvorcu, na desnoj strani diplome. Desna strana je bila bitno mesto, na tadašnjim dokumentima i uglavnom rezervisana za svetce zaštitinike.
     Druga imena za ovog demona su bila vodjanoj kod Rusa, topielci, utopielci i wodnici kod Poljaka, vodni muži, vodnjik, mužiček i bastrman u Češkoj i Moravskoj, gde o ovim bićima postoje pisani izvori iz 14. veka i vodni hlapi u Tatranskim jezerima u Slovačkoj.

Rusalke 

Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose.  Nisu nosile nikakvu odeću. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje. 
       Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Loše su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe, smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti.  U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili došli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolosve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali opsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da će im opasti cvet i neće uspeti. 
     Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe, ukoliko čovek jede beli luk, se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe, kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
     Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan u duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.
     Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose. 
     Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.

Vila

Vila predstavlja žensko mitsko biće slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, međutim takođe bile su osvetoljubive.  Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je čest slučaj da naklonost bića i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a često i u planinama. U zavisnos od staništa dobijale su i imena - planinkinje, zagorkinje, vodarkinje, brodarkinje i oblakinje. Neke vile su svoje dvorce pravili u oblacima.

    Vile su zamišljane kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leđa i grudi. Boja kose je obično bila plava ili riđa, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da u njenoj kosi se nalazi njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su često u narodnim pesmama dobijale epitet ,,bela vila’’. Ređi je slučaj da su vile išle nage, ali onda im je kosa prekrivala grudi. Takođe vile su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila natprirodna moć vile. Vile bi okrilje skidale kad bi se kupale u reci. Okrilje je verovatno neka vrsta odeće koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade vili okrilje postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali vili okrilje se venčavali sa vilom, međutim morali su paziti da se vila ne dočepa svog okrilja, jer bi tad bila osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa vilu niko nije smeo da vidi, jer bi ga vila kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje. Verovanje, da je neki deo odeće vezan za karakter i moć osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa čini karakter čoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Čovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obešćašćen, a kod Đerdapskih brodara postojao je običaj

da se prilikom nezgode na brodu, prvo baci kapa u vodu,kao žrtva. Osvetoljubivost vila se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa vilom, dok se naklonost sticala tako što bi neko pomogao vili, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale vile muškog roda i kako su vile bile isključivo ženska mitska bića, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima. U narodnom predanju se pominju vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa vilom i time stekli neke natprirodne moći. Vilenjaci bi i dalje ostali smtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizički jaki, obično planinski pastiri. Prenošenje moći sa vile na smrtnika je bilo moguće i na druge načine. Kada bi vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da će postati veliki heroj i da će imati neke natprirodne moći. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. Takođe natprirodne sile bi mogla vila dati čoveku ukoliko bi joj taj čovek nešto učinio, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se vile sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljević). Često su vule vidale rane ranjenim junacima jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takođe se verovalo da vile mogu čoveka i da vrate u život.
Vile su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova. U nekim predelima postoji verovanje da su se vile rađale kao i ljudi, a kasnije postajale vile. Devojčica vila je morala da prođe obred inicializacije da bi postala vila, i tu bi joj glavna vila predavala okrilje, čime bi nova vila dobijala svoje vilinske moći. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojčica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili čak i smrću. Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znali i obično nosila u svom imenu reč ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu.
Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najčešće su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi. Često se u pesmama sreću slike kako vile jašu na konju ili jelenu i odlaze u lov. Imale su luk i strele, kojim bi gađale kad bi ih neko uvredio.

Poljski duhovi 

 Stari Sloveni su, kao što znamo bili poljoprivrednici. Za njih je od najveće važnosti bilo da im godina bude plodna, a rod bogat zbog čega su nastojali da umilostive sile koje su bile zadužene za plodnost useva. Pored Sunca kome su se molili  (u obliku Dažboga i Jarila) i kiše (u obliku Peruna) oni su poštovali i mnoge boginje plodnosti-Majku Vlažnu zemlju, Ladu, Sivu itd. Međutim, postojala su i niža bića koja su u staroslovenskoj religiji bila vezana za polja i useve a mi ćemo navesti neka od njih.

Polevoj, polevojik-poljski duh iz folklora Starih Slovena čiji je fizički opis varirao od mesta do mesta. Nekad se opisivao kao muškarac obučen u belo, prirpisavana mu je i trava umesto kose a negde je predstavljen kao patuljak čije je lice imalo boju zemlje. Ljubomorno je štitio svoje stanište tako da se dešavalo da putnici koji zanoće u polju, ili pijanice koje u polju zadremaju, bivaju ubijeni od strane polevloja. U ruskom folkloru ovo biće naziva se poljski.

Poludnica-boginja polja ili duh polja sličan polevolju. Njeno ime označa biće vezano za period polovine dana koji je za Poludnicu bio svetinja. Ona nije dozvoljavala da se u tom periodu obavljaju poljski radovi, budući da je ovo doba dana odredila za odmor.U slučaju da neko prekrši njenu zabranu Poludnica bi ga uštinula ili čupala za kosu, a ako bi se desilo da je seljaci ne pozdrave srdačno, navodla bi njihovu decu da se izgube u polju. Ovo biće  se, inače, poštovalo u Rusiji mada i u Ukrajni postoji verovanje u poludnice, mesečeve devojke koje navode zrake Sunca na zemlju, omogućavajuči tako plodnost usevima. Poludnica se, kao i polevoj, predstavjala u beloj odeždi.

Prija-poljski duh u ruskom folkloru povezan sa žitnim poljem odnosno, dobrim prinosom žitarica. Njeno ime podseća na ime nordijske Boginje Freje koja takođe omogućava plodnost.

Sunčanica-još jedno biće vezano za polja, ličnost je iz folklora Lužičkih Srba. Ona je, kao i poludnica, bila vezana za podne s tim da je one koje bi uhvatila da rade u polju u to doba dana kažnjavala mnogo surovije-smrću. Sunčanica je, naime, personifikacija smrti od sunčanice koja bi zadesila svakog onog ko boravi na otvorenom dok Sunce najjače sija. U lužičko-srpskoj bajci o Sunčanici mudra devojka nadmudruje ovo biće pričajući joj priču o lanu, tako da Sunčanica zaboravlja da je usmrti već se povlači kada je podne već prošlo.

Pored poljskih duhova koje smo naveli,  Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov spominju i sledeća bića vezana za polja-Međevika, Travnog i rožanike.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Печат Владислава Тепеша,војводе Влашког,на Ћирилици

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Veličanstveni megaliti ilirskog grada Daorsona (Bosna)

Daorson  je bio glavni grad  Ilirskog plemenaDaorsa, danas u selu Ošanići povrh Stoca (IV-III vijek pne.). Daorsi su bili ilirsko pleme koje je živjelo od 300. do 50. godine prije nove ere u dolini rijeke Neretve i ovdje izgradilo svoj megalitski grad. Danas se na pustom području nekadašnjeg grada Daorsona nalaze kamene ruševine, brojni spomenici.

Ostaci ovog nekad najjačeg grada u širem području nalaze se u Ošanićima, blizu Stoca uHercegovini. Činile su ga tri cjeline od kojih je središnja bila tvrđava – akropola koja je bila opasana "kiklopskim" zidinama od golemih kamenih blokova (sličan onima u Mikeni u Grčkoj). U njoj su bili smješteni svi važniji upravni, javni i vjerski objekti. Odbrambeni zid koji se pruža od jugozapada prema sjeveroistoku bio je dug 65 metara, širok 4,2 m, a visok između 4,5 i 7,5 metara, imao je vrata i tornjeve na oba kraja.

Pronađeni su ostaci brojnih amfora za vino te dijelova fine keramike, ali najvredniji nalaz jebrončana kaciga ukrašena nizom grčkih likova: Afrodite, Nike, Helija, Dioniza, Muza, Pegazai drugih, a natpis na njoj je sličan natpisu na kacigi pronađenoj u Makedoniji. Pronađeni su također i ostaci granitne skulpture Kadma i Harmonije, ali i Ilirski reljef sa trinaest zmija i pet pari orlovskih krila.

Propast grada

Nakon propasti ilirske države, Daorsi su pod patronatom rimske države, sa određenom autonomijom. Još prije propasti ilirske države Daorse su iz pravca rijeke Cetine napadali Dalmati, moćno ilirsko ratničko pleme. Rat protiv Dalmata se vodio od 156. do 155. godine p.n.e. Rimljani su krenuli u ratne operacije protiv Dalmata iz Narone, gdje su imali jako uporište i potporu Daorsa. Oni su Neretvu štitili od Dalmata i prije dolaska rimske vojske u Naronu. U tom ratu Dalmati su teško poraženi i oslabljeni za duže vrijeme.

U vrijeme građanskih ratova između Cezarovih i Pompejevih pristalica na našoj obali Jadranskog mora opet su se Dalmati našli na jednoj strani, a Daorsi na suprotnoj.

Iz podataka o ratovima rimskog pretora Vatiniusa protiv ilirskog plemena Dalmata, može se prilično tačno utvrditi vrijeme uništenja grada Daorsona i definitivnog prekida života u tom gradu. Skoro je sigurno da su Delmati baš u to vrijeme (44./43. godine) napali centar Daorsa, grad Daorsoi, i potpuno ga razorili. Tada je uništen i dio plemena Daorsa. Arheološki materijal s Utvrđenja (Akropole), Banja i Grebena ispod Utvrđenja nije mlađi od sredine ili druge polovice I stoljeća p.n.e., što se podudara s pretpostavljenim vremenom Dalmatskog napada na grad i s prekidom života u tom gradu.

Na ruševinama grada Daorsona nikada nije nastalo novo naselje. Pojedinačni i rijetki nalazi zastupljeni su na tom prostoru iz raznih epoha i stoljeća, pa i najnovijeg vremena, jer su se ljudi tamo često kretali.

Novi centar Daorsa razvio se u dijelu Vidova polja i današnjeg Stoca početkom I stoljeća p.n.e. kao municipij Diluntum.

Најлакши начин до зараде на интернету икада: