Грб династије Палеолог која је владала ромејским царством 1259 - 1453.године
Извор-национална библиотека Француске
понедељак, 19. септембар 2016.
Богиња земље-Земела
Према религији Трачана,богиња земљ и плодности је била Ζεμελα-Земела,у религији Брижана (Фрижана из Фригије,Мала Азија) богиња земље се звала Ζεμελο-Земело,у "грчкој" религији она је била мајка бога Диониса (За ког Херодот каже да је пореклом из Тракије) и звала се Σεμελη-Семеле.Заједнички корен свих ових речи је Словенска реч -земља,земја,земла-,ове речи се данас користе у Српском и Македонском.Страбон каже да су антички Македонци били по пореклу Трачани,док Херодот наводи да се Трачани од Илира разликују само по дијалекту језика,а Апијан из Александрије тврди да је народ Илирије исте националности као онај у Македонији и да су сви они Пелазги,можемо закључити да смо сви истог порекло и имамо исто име за богињу земље.
-Cook, Bernard: Zeus: A Study in Ancient Religion.
-Herodotus, History, 2:49, 52, 143-146
-Strabo, Fragments, 38.
-Cook, Bernard: Zeus: A Study in Ancient Religion.
-Herodotus, History, 2:49, 52, 143-146
-Strabo, Fragments, 38.
Генерал руске царске војске Симеон Зорић
Као један од потомака Срба граничара и житељ младе Славеносербије, вешт ратник и хусар, дипломата, црквени великодостојник, Симеон Зорић је допринео успону Руског царства. Стекавши чин генерала, остао је вечно запамћен као неустрашиви царски официр који је много тога губио у периодима када звекет оружја утихне.
Рођен је у потиском граничарском шанцу у Бачкој, 1. септембра на дан Светог Симеона Столпника, у сељачкој српској породици са војничком граничарском традицијом. Отац му је био Гаврило Неранџић, а мајка Стефанија, кћер Јована Зорића. Имао је свега 11 година када се 1. маја 1754. године уписао у српски хусарски пук у Славеносербији.Његов славни деда и ктитор, Максим Зорић, који је опеван у песми Тиса се мути, није имао директно потомство сем ћерке Јулијане, тако да је Симеон уписан у школу као Зорић ратничког кова, а његов рођени брат Давид као Неранџић. Прво ратно искуство стекао је са 17 година учествујући у Седмогодишњем рату када је и први пут заробљен у тешким борбама против Пруса. Био је страшно храбар, али пуки сиромах без кошуље испод униформе. Те 1760. године 16. децембра примио је официрски чин корнета, а истог дана произведен је у потпоручника. Млади Симеон Гаврилович Зорич потом учествује у руској војној интервенцији у Пољској, када су се сељаци побунили због увођења крепосног права у Русији.
У руско-турски рат креће у чину секунд-мајора са 25 година, под командом генерала Фон Штофена. Његова храброст и војничка способност показала се у одбрани руских положаја на реци Пруту, тако да захваљујући извештајима ратног команданта грофа Румјанцова, он је заинтригирао и само царицу Катарину II. Успех су наравно пронели Срби чак до Зорићевог заваичаја, у аустријској војној граници, где су му певане десетерачке песме. Песн о храброти Симеона Зоричасадржи епски уобличене описе боја код Рјабе Могиле, јунаковог пада у турско ропство и, у завршном делу, дарова којима је Катарина II у јесен 1777. године наградила храброг Србина. Али како је рат ишао на руку Турака, Симеон је 3. јула 1770. године са српским хусарским пуком и посадом успео да порази и одбије турске трупе код Рјабе Могиле.Пошто је водио јуришне јединице, био је рањен два пута копљем и једном сабљом. Када је излетео сам против 12 јаничара, био је оборен у рвању и заробљен. Толико је био борбен, да су га Турци морали конопцима вући по земљи. Турци, који су се морали повући после пораза, заточили су га у Једу кулу у Цариграду, где је дочекао крај рата и који месец више до коначне размене. Због своје славе коју је стекао међу војницима и поштовања међу официрима 1775. године у Петрограду, царица Катарина га је лично одликовала тек установљеним орденом Светог Георгија IV степена, те је тако постао ађутант кнезу Григорију Потемкину, другој најважнијој личности читава Русије.
Потпуковник Зорић није ни слутио зашто га је кнез као ађутанта увео на двор. Потемкинови ривали, фелдмаршал Румјанцов и тадашњи царичин љубавник Завадски радили су плански да га истерају са двора. Тада је Потемкин започео незаустављиво приближавање српског ратника царици Катарини. Током 1777. године Симеон аванзује у чин пуковника и личног царичиног ађутанта, а убрзо добија чин генерала, да би крајем лета ушао у двор и царичине одаје.Царица је потпуно била опчињена генералом Зорићем и на дан крунисања 22. септембра поклонила му је дијамантски прстен, звезду украшену брилијантима, сабљу и перјаницу, па затим земљу у Сесвегену, у Лифландији, вредну 200 000 рубаља и дворац у Петрограду. Примио је Малтешки орден Светог Јована, а пољски краљ Станислав Август одликовао га је Орденом Светог Станислава и Орденом белог орла.Генерал Симеон Гаврилович Зорич умро је 6. новембра 1799. године и његов презадужени посед наследио је његов брат Давид Гаврилович Неранџич, а после његове смрти наследио га је сестрић Симеон Павлович Чарнојевич. Он је преминуо без наследника 1821. године, па је спахилук распродат. Спомени на Зорича у делима Доситеја Обрадовића показују да је глас о родољубивом Србину прешао границе Руског царства.
Када је у Лајпцигу 1783. године штампао први део Живота и прикљученија, Доситеј је искористио згодну прилику да по шкловским трговцима, који су враћали са лајпцишког сајма, пошаље господару Шклова четири примерка свога дела. Осим Доситеја, сећање на њега сачували су у својим аутобиографским и мемоарским списима Александар Семјонович Пишчевич, Герасим Зелић и Сава Текелија. На посебан начин, у стиховима објављеним у Бечу и Будиму, учинио је то и Алексије Везилић. Син много познатијег царског официра и мемоаристе Симеона Пишчевића, у свом животопису први пут помиње град на Дњепру, сећајући се ране младости и очеве намере да га 1782. године пошаље у шкловску кадетску школу. Поменувши на том месту оснивача школе, описао га је као веома сујетног човека.Млади Александар Пишчевић обрео се у Шклову наредне године, када је, ступивши у војну службу, на путовању у свој походни пук, посетио Симеона Гавриловича, кога су тада, како казује, обожавали сви Срби.Добивши почетком 1778. године државни посед у Могиљевској губернији, град Школов на Дњепру са 1600 душа и поседе у Псковској губернији, сујетни кнез Потемкин био је отворено узнемирен царичиним милосрђем према Симеону. Осетивши да му се кује некаква завера, Симеон је пред царицом изазвао Потемкина на двобој, али је он то одбио. Убрзо под притиском аристократског друштва Симеон бива удаљен са двора, након чега одлази накратко у Париз док није добио на управу град Шклов.
Генерал је тамо отворио школу за децу сиромашних провинцијских племића, међу којима је први питомац био његов рођак Василије Рајковић. То је све прерасло у озбиљну кадетску школу са 300 ученика на години. Шклов је постао надалеко познат замак по свом богатству налик на онај у Петрограду, само што су генерала окруживали рођаци и остали Срби којима је доста помагао. Због свог новог успона, царица Катарина и аустријски цар Јосиф II били су сјајно угошћени на Симеоновом двору.Али нове тешкоће су долазиле са растом апетита његовог брата Давида Неранџића, који је желео да се што пре Русија укључи у ослобађање Србије, са појавом браће Марка и Ханибала Зановића, пореклом из Паштровића, који су били коцкари и преваранти.Симеон је пензионисан 25. јуна 1785. године, што му је дало много више времена да се посвети својој задужбини, кадетској школи, и помоћи Србима у Русији и Аустрији. Тако је из Лајпцига довео и Емануела Јанковића, аутора запажене расправе о испаравању воде и кише, да му буде професор физике.
Рођен је у потиском граничарском шанцу у Бачкој, 1. септембра на дан Светог Симеона Столпника, у сељачкој српској породици са војничком граничарском традицијом. Отац му је био Гаврило Неранџић, а мајка Стефанија, кћер Јована Зорића. Имао је свега 11 година када се 1. маја 1754. године уписао у српски хусарски пук у Славеносербији.Његов славни деда и ктитор, Максим Зорић, који је опеван у песми Тиса се мути, није имао директно потомство сем ћерке Јулијане, тако да је Симеон уписан у школу као Зорић ратничког кова, а његов рођени брат Давид као Неранџић. Прво ратно искуство стекао је са 17 година учествујући у Седмогодишњем рату када је и први пут заробљен у тешким борбама против Пруса. Био је страшно храбар, али пуки сиромах без кошуље испод униформе. Те 1760. године 16. децембра примио је официрски чин корнета, а истог дана произведен је у потпоручника. Млади Симеон Гаврилович Зорич потом учествује у руској војној интервенцији у Пољској, када су се сељаци побунили због увођења крепосног права у Русији.
У руско-турски рат креће у чину секунд-мајора са 25 година, под командом генерала Фон Штофена. Његова храброст и војничка способност показала се у одбрани руских положаја на реци Пруту, тако да захваљујући извештајима ратног команданта грофа Румјанцова, он је заинтригирао и само царицу Катарину II. Успех су наравно пронели Срби чак до Зорићевог заваичаја, у аустријској војној граници, где су му певане десетерачке песме. Песн о храброти Симеона Зоричасадржи епски уобличене описе боја код Рјабе Могиле, јунаковог пада у турско ропство и, у завршном делу, дарова којима је Катарина II у јесен 1777. године наградила храброг Србина. Али како је рат ишао на руку Турака, Симеон је 3. јула 1770. године са српским хусарским пуком и посадом успео да порази и одбије турске трупе код Рјабе Могиле.Пошто је водио јуришне јединице, био је рањен два пута копљем и једном сабљом. Када је излетео сам против 12 јаничара, био је оборен у рвању и заробљен. Толико је био борбен, да су га Турци морали конопцима вући по земљи. Турци, који су се морали повући после пораза, заточили су га у Једу кулу у Цариграду, где је дочекао крај рата и који месец више до коначне размене. Због своје славе коју је стекао међу војницима и поштовања међу официрима 1775. године у Петрограду, царица Катарина га је лично одликовала тек установљеним орденом Светог Георгија IV степена, те је тако постао ађутант кнезу Григорију Потемкину, другој најважнијој личности читава Русије.
Потпуковник Зорић није ни слутио зашто га је кнез као ађутанта увео на двор. Потемкинови ривали, фелдмаршал Румјанцов и тадашњи царичин љубавник Завадски радили су плански да га истерају са двора. Тада је Потемкин започео незаустављиво приближавање српског ратника царици Катарини. Током 1777. године Симеон аванзује у чин пуковника и личног царичиног ађутанта, а убрзо добија чин генерала, да би крајем лета ушао у двор и царичине одаје.Царица је потпуно била опчињена генералом Зорићем и на дан крунисања 22. септембра поклонила му је дијамантски прстен, звезду украшену брилијантима, сабљу и перјаницу, па затим земљу у Сесвегену, у Лифландији, вредну 200 000 рубаља и дворац у Петрограду. Примио је Малтешки орден Светог Јована, а пољски краљ Станислав Август одликовао га је Орденом Светог Станислава и Орденом белог орла.Генерал Симеон Гаврилович Зорич умро је 6. новембра 1799. године и његов презадужени посед наследио је његов брат Давид Гаврилович Неранџич, а после његове смрти наследио га је сестрић Симеон Павлович Чарнојевич. Он је преминуо без наследника 1821. године, па је спахилук распродат. Спомени на Зорича у делима Доситеја Обрадовића показују да је глас о родољубивом Србину прешао границе Руског царства.
Када је у Лајпцигу 1783. године штампао први део Живота и прикљученија, Доситеј је искористио згодну прилику да по шкловским трговцима, који су враћали са лајпцишког сајма, пошаље господару Шклова четири примерка свога дела. Осим Доситеја, сећање на њега сачували су у својим аутобиографским и мемоарским списима Александар Семјонович Пишчевич, Герасим Зелић и Сава Текелија. На посебан начин, у стиховима објављеним у Бечу и Будиму, учинио је то и Алексије Везилић. Син много познатијег царског официра и мемоаристе Симеона Пишчевића, у свом животопису први пут помиње град на Дњепру, сећајући се ране младости и очеве намере да га 1782. године пошаље у шкловску кадетску школу. Поменувши на том месту оснивача школе, описао га је као веома сујетног човека.Млади Александар Пишчевић обрео се у Шклову наредне године, када је, ступивши у војну службу, на путовању у свој походни пук, посетио Симеона Гавриловича, кога су тада, како казује, обожавали сви Срби.Добивши почетком 1778. године државни посед у Могиљевској губернији, град Школов на Дњепру са 1600 душа и поседе у Псковској губернији, сујетни кнез Потемкин био је отворено узнемирен царичиним милосрђем према Симеону. Осетивши да му се кује некаква завера, Симеон је пред царицом изазвао Потемкина на двобој, али је он то одбио. Убрзо под притиском аристократског друштва Симеон бива удаљен са двора, након чега одлази накратко у Париз док није добио на управу град Шклов.
Генерал је тамо отворио школу за децу сиромашних провинцијских племића, међу којима је први питомац био његов рођак Василије Рајковић. То је све прерасло у озбиљну кадетску школу са 300 ученика на години. Шклов је постао надалеко познат замак по свом богатству налик на онај у Петрограду, само што су генерала окруживали рођаци и остали Срби којима је доста помагао. Због свог новог успона, царица Катарина и аустријски цар Јосиф II били су сјајно угошћени на Симеоновом двору.Али нове тешкоће су долазиле са растом апетита његовог брата Давида Неранџића, који је желео да се што пре Русија укључи у ослобађање Србије, са појавом браће Марка и Ханибала Зановића, пореклом из Паштровића, који су били коцкари и преваранти.Симеон је пензионисан 25. јуна 1785. године, што му је дало много више времена да се посвети својој задужбини, кадетској школи, и помоћи Србима у Русији и Аустрији. Тако је из Лајпцига довео и Емануела Јанковића, аутора запажене расправе о испаравању воде и кише, да му буде професор физике.
Аутор: Урош Папеш и Мирјана Малић
Први Балкански рат - Срби спроводе заробљене шиптаре кроз Београд
Немачка фотографија из првог балканског рата.Срби спроводе заробљене Арнауте кроз Београд.Арнаути су заједно са Турцима током продора Српске војске кроз Косово и Метохију, јужну Србију и Македонију пружали знатан отпор,па се дешавало да буду заробљени.
Српски реформатор руског образовања Теодор Јанковић од Миријева
За време владавине царице Катарине Велике у Русији је започело доба такозваног просвећеног апсолутизма.Ради формирања новог образовног система у Русију је био позван један српски педагог. То је био Теодор Иванович Јанкович де Миријево, рођен у Сремској Каменици. Он је преко двадесет година радио на унапређивању руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу.
За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: Миријево је или тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић, или је завичај Теодорових предака.
Услед реформаторске делатности србског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа. Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.
Одмах по доласку изабран је у прву плејаду чланова Руске Академије, где је учествовао у састављању првог једнојезичког речника руског језика. Поред тога, по налогу царице Катарине, Јанкович је приредио обновљено и прилично допуњено издање „Упоредног речника свих језика и дијалеката“, чији је аутор био енциклопедиста Симон Палас. У речнику се упоређује 279 језика.
Царица Катарина II је 1791. поклонила Јанковићу село у Могиљовској губернији и исте године га је уврстила у руско племство. За време цара Павла И, Катарининог наследника, Јанковић је добио пензију у висини од тада огромних 2000 рубаља, а додељена су му и имања у закуп у Гродњенској губернији.
Теодор Јанковић-Миријевски (Сремска Каменица, 17. април 1741 — Санкт Петербург, 22.5./3.6. 1814), филозоф-рационалиста, педагог и реформатор српског и румунског школства у Хабзбуршком царству, затим и у Русији.
Јанковић је рођен у имућној срpској породици, пореклом из села Миријева у околини Београда. Школовао се прво у родној Каменици (Тривијална школа), затим у Карловцима (Латинска школа), а филозофију је завршио у Бечу код професора , професора политичких наука, теоретичара рационалистичке филозофије. Остаје у Бечу, у служби извесног пуковника Фекетија.
Реформа српског и румунског школства
У 18. веку, добу рационализма, дошло је до процвата грађанске свести. У целој Европи се отварају школе у надлежности државе, које су отворене свој деци, без обзира на класну припадност, са новим методама рада. На подручју Војводине постоји око 270 школа, али у незавидном положају. У таквом контексту се одвија и Јанковићева реформаторска активност.
Одлуком Илирске дворске депутације 1773. постао је директор српске и румунских школа у Банат У. Године 1776. је похађао Фелбигеров курс, превео његов Норматив и по његовим принципима организовао курсеве. Исте године је његовом заслугом донет Школски устав за православне школе, којим је реформисано србско и румунско школство у Банату, а који ће следеће године постати узор за све србске и румунске школе у Угарској. Румунски сарадник му је био Михај Рошу ( Михаи Росу).
Устав је први закон написан народним језиком. Њиме су школе стављене под државни надзор, прописана је старосна доб деце која морају да похађају школу, режим наставе и програм, квалификације учитеља и његово поступање према ученицима. У својим активностима, Јанковић је имао разумевање и царице Марије Терезије.
Наставља свој рад у Темишвару. Био је лични секретар темишварског епископа-просветитеља, Петра Петровића. Пише књиге: приручник за учитеље, прву српску читанку и ћирилични буквар. За свој рад добија племићку титулу од аустријске државе.
Год. 1781. написао је референдум Бечком двору о србском језику и писму; противио се латинизацији српских књига. Следеће године одлази у Русију.
Рад у Русији
Јанковић се у руској престоници Санкт Петербургу (Петрограду) нашао по позиву царице Катарине II. Добија наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Сада племић, Јанковић свом презимену додаје "Миријевски", по месту порекла своје породице. Миријевски ће се и у Русији бавити реформом основних школа.
Царица га 1783. поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан Завод за спремање учитеља, чији управник постаје. Завод ће затим прерасти у Учитељску семинарију иу Педагошки институт 1804. Миријевски је учествовао у настанку Устава народних школа Основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске академије наука.
Умро је у Петрограду 1814. год., сахрањен је код цркве Александра Невског. Имао је сина који је учествовао у битки код Аустерлица који је умро 1811.
За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: Миријево је или тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић, или је завичај Теодорових предака.
Услед реформаторске делатности србског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа. Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.
Одмах по доласку изабран је у прву плејаду чланова Руске Академије, где је учествовао у састављању првог једнојезичког речника руског језика. Поред тога, по налогу царице Катарине, Јанкович је приредио обновљено и прилично допуњено издање „Упоредног речника свих језика и дијалеката“, чији је аутор био енциклопедиста Симон Палас. У речнику се упоређује 279 језика.
Царица Катарина II је 1791. поклонила Јанковићу село у Могиљовској губернији и исте године га је уврстила у руско племство. За време цара Павла И, Катарининог наследника, Јанковић је добио пензију у висини од тада огромних 2000 рубаља, а додељена су му и имања у закуп у Гродњенској губернији.
Теодор Јанковић-Миријевски (Сремска Каменица, 17. април 1741 — Санкт Петербург, 22.5./3.6. 1814), филозоф-рационалиста, педагог и реформатор српског и румунског школства у Хабзбуршком царству, затим и у Русији.
Јанковић је рођен у имућној срpској породици, пореклом из села Миријева у околини Београда. Школовао се прво у родној Каменици (Тривијална школа), затим у Карловцима (Латинска школа), а филозофију је завршио у Бечу код професора , професора политичких наука, теоретичара рационалистичке филозофије. Остаје у Бечу, у служби извесног пуковника Фекетија.
Реформа српског и румунског школства
У 18. веку, добу рационализма, дошло је до процвата грађанске свести. У целој Европи се отварају школе у надлежности државе, које су отворене свој деци, без обзира на класну припадност, са новим методама рада. На подручју Војводине постоји око 270 школа, али у незавидном положају. У таквом контексту се одвија и Јанковићева реформаторска активност.
Одлуком Илирске дворске депутације 1773. постао је директор српске и румунских школа у Банат У. Године 1776. је похађао Фелбигеров курс, превео његов Норматив и по његовим принципима организовао курсеве. Исте године је његовом заслугом донет Школски устав за православне школе, којим је реформисано србско и румунско школство у Банату, а који ће следеће године постати узор за све србске и румунске школе у Угарској. Румунски сарадник му је био Михај Рошу ( Михаи Росу).
Устав је први закон написан народним језиком. Њиме су школе стављене под државни надзор, прописана је старосна доб деце која морају да похађају школу, режим наставе и програм, квалификације учитеља и његово поступање према ученицима. У својим активностима, Јанковић је имао разумевање и царице Марије Терезије.
Наставља свој рад у Темишвару. Био је лични секретар темишварског епископа-просветитеља, Петра Петровића. Пише књиге: приручник за учитеље, прву српску читанку и ћирилични буквар. За свој рад добија племићку титулу од аустријске државе.
Год. 1781. написао је референдум Бечком двору о србском језику и писму; противио се латинизацији српских књига. Следеће године одлази у Русију.
Рад у Русији
Јанковић се у руској престоници Санкт Петербургу (Петрограду) нашао по позиву царице Катарине II. Добија наследно племство и спахилук Норк у Могиљевској губернији у Белорусији. Сада племић, Јанковић свом презимену додаје "Миријевски", по месту порекла своје породице. Миријевски ће се и у Русији бавити реформом основних школа.
Царица га 1783. поставља за директора основних школа у Петроградској губернији. Његовом заслугом је основан Завод за спремање учитеља, чији управник постаје. Завод ће затим прерасти у Учитељску семинарију иу Педагошки институт 1804. Миријевски је учествовао у настанку Устава народних школа Основао је прво министарство просвете, због својих заслуга је постао члан руске академије наука.
Умро је у Петрограду 1814. год., сахрањен је код цркве Александра Невског. Имао је сина који је учествовао у битки код Аустерлица који је умро 1811.
Срби из Албаније - Паша Ђорђе Беровић
Паша Ђорђе Беровић (Скадар 1845 - Венеција 1897)
Потиче из Српске породице из Скадра,био је последњи паша из породице Беровића,православне је вере и један је од ретких примера Српских паша који нису променили веру. Познат је и као паша Беровић. Турски генерал Високи војно-цивилни чиновник у Османлијском царству. Осамдесетих и деведесетих година XIX века заузима високе управне положаје у Турском царству. Био је вицегувернер Битоља, вицегувернер Крита, гувернер Демотике (област у Грчкој). Од 1895. године, налази се на дужности гувернера Крита под заштитом Великих сила. Као гувернер Крита био је носилац целокупне цивилне и војне власти. Под његовом ингеренцијом налази се критски међународни мировни одред и у његовом саставу црногорски ешалон (одред) под заповедништвом Машана Божовића. Године 1897. склонио се у матичну Црну Гору. Већ наредне године прелази у Италију. Тамо је остао до краја I светског рата. Оставио је у рукопису мемоаре на француском језику.
Пријавите се на:
Постови (Atom)