Крст са 4 оцила
Крст са 4 оцила,један од изворних и карактеристичних симбола за Словене а посебно за Србе,такође се среће код других култура али и у старом Риму.Четири знака са стране не представљају оцила,али о томе неком другом приликом.
субота, 10. септембар 2016.
Проблеми Српске академије наука
Српска академија наука је и пре Другог светског рата(Илустрација са слике) као и дан данас,увек решавала "горућа" питања од националног значаја.Ево о чему се ради:
Наиме,у једној од својих редовних седница,чланови Српске академије наука претресли су питање:да ли да се један буџак у сензационалној згради Академије наука да у закуп Ставри Сотировићу,шкембару или Сотиру Ставровићу,алваџији.После дуге и исцрпне дискусије,чланови Академије определили су се за Ставру Сотировића,с тим да именовани Ставра не сме правити од једног буџака два или један дати у закуп Темељку Јордановићу,бозаџији.
Наиме,у једној од својих редовних седница,чланови Српске академије наука претресли су питање:да ли да се један буџак у сензационалној згради Академије наука да у закуп Ставри Сотировићу,шкембару или Сотиру Ставровићу,алваџији.После дуге и исцрпне дискусије,чланови Академије определили су се за Ставру Сотировића,с тим да именовани Ставра не сме правити од једног буџака два или један дати у закуп Темељку Јордановићу,бозаџији.
Оригинални царски манифест Руског цара Николаја другог поводом ступања Русије у рат
Оригинални царски манифест Руског цара Николаја другог поводом ступања Русије у рат, објављен у Петербуршкој газети 21.јула 1914.године на насловној страни новина.Документ се налази у царском музеју у Јекатаринбургу.
Највиши манифест
Божијом милошћу Ми, Николај други,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.
Објављујемо свим верним Нашим поданицима:
Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано.
Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“
Највиши манифест
Божијом милошћу Ми, Николај други,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.
Објављујемо свим верним Нашим поданицима:
Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано.
Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“
Свастика
Свастика као стари Словенски симбол,и његова употреба међу Словенима.Данас је понајвише у употреби на традиционалним везовима али је у даљој историји налазимо и на многим споменицима културе на Словенском етничком простору и један је од симбола карактеристичних за Словене.Обична или проста свима позната Свастика има своје варијације а многе од њих су такође заступљене међу Словенима,као једну такву издвојићу Коловрат,који је такође карактеристичан Словенски симбол.
Свастика се не јавља само код Словена већ код других култура и народа широм света,била је у јавној употреби у свету све до 2.светског рата.(на новчаницама,медаљама,објек
Свастика се не јавља само код Словена већ код других култура и народа широм света,била је у јавној употреби у свету све до 2.светског рата.(на новчаницама,медаљама,објек
Колонисти из Албаније у Истоку (Паралела: Метохија 1974 – Европа 2016)
У време Броза и његових следбеника, колонисти из Албаније улазе у метохијску општину Исток, као и друге на Косову и Метохији.Време је показало да је ,,транзит за неку другу европску земљу” био само изговор а циљ да трајно потисну Србе.
Тада за Високог комесара из Женеве Косово није било пренасељено. За служење војске били сустрани држављани, за некретнине нису.
На сцени је била очита колонизација. Јасна упозорења косовско-метохијских Срба на протестима осамдесетих.
Колонистима-емигрантима крајњи рок да напусте СФРЈ била је 1984. година али они су дочекали и НАТО агресију и даље су у ,,игри“ око ,,велике Албаније“
Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету имало таквих апсурда.
Јасно је да улазак ,,миграната” у Европу значи освајање територије.
Први документ о насељавању тзв. емиграната из Албаније у општину Исток везан је за допис Покрајинског СУП-а од 29. 01. 1968. где се наглашава интересовање за откуп имања (Кадовић Недељко и Митар, Девић Никодин и Маринко) и захтева се да општина формира комисију и изврши процену. Комисија је брзо формирана и већ 12. фебруара направљен је записник са описом и проценом. Увидом у документацију има се утисак да се тражила целина земљишта, боља класа, мања удаљеност од насељеног места.
Ко ће пре продати имање?
Писмене и усмене понуде сада већ већег броја српских породица (Прелевић Марко, Дапчевић Душан, Милошевић Божо, Балевић Батрић, Милосављевић Радомир, Масловарић Драгољуб …) су учестале и 10. априла Комисија излази на та имања. Неким породицама су даване сугестије како да своја имања прилагоде за што бржу и бољу продају. Читаоци могу да претпоставе да су продавци имања били привилеговани од тадашње власти и да су имали већ обезбеђене послове и станове претежно у Београду. Један од продаваца догурао је да буде и амбасадор СРЈ у Риму.
"Сви сем једног су дошли неожењени. Оженили су се држављанкама СФРЈ. Бројно стање 1993. године је било следеће: шесторо је умрло, родило се мушке деце 60, женске 61, оженило се деветоро, удало десет итд. Укупно је тада 178 имало југословенско држављанство, а 28 је остало без држављанства, вероватно га нису ни хтели."
Покрајински СУП, 16. априла 1968. године, шаље захтев Одељењу за финансије СО Исток, да се непокретна имовина – имања предају писмено осамнаесторици албанских избеглица са упозорењем да наши грађани не ометају те поседе и да имовинско правна служба и катастар буду ажурни јер се већ у новембру очекивао долазак Високог комесара за избеглице из Женеве и представника савезних секретаријата. Почетком новембра месеца исте године већ се виде проблеми. У СО Исток не знају да ли те тзв. “избеглице – емигранти“ треба дужити друштвеним обавезама пошто уживају и користе друштвену имовину, или су они ослобођени, и по ком основу и да ли неко треба да плати те основе, доприносе и порезе.
Колонисти хоће некретнине у трајно власништво
Натезања, правна тумачења и неплаћање друштвених обавеза трајаће више месеци и коначно 16. новембра 1971. године саслушано је осам Албанаца ”емиграната – избеглица“ и они су изјавили да се не слажу да склопе уговор о давању у закуп некретнина на одређено време и да по том уговору плаћају све друштвене обавезе које би теретила имања која су за њих од стране државе купљена. Заједнички су изјавили да би пристали на плаћање пореза ако им се имања дају у трајно власништво.
Коначно, 24. априла 1974. године СО Исток (под председништвом Садри Кабашија) додељује на својој седници око 85 хектара земље са кућама и окућницама, помоћним зградама, запрегама и оруђем за обраду земље деветнаесторици шиптара – емиграната из Албаније. Непокретност је дата у закуп на одређено време од десет година (почев од 1. јануара 1974). Није прецизирана висина закупа.
Издајничка српска политика
Да се о њима водила свестрана брига сведочи докуменат од 12. јуна 1974. године потписан од стране једног од начелника СО Исток, којим се потврђује да је Мицај Синана Реџеп, албански емигрант, и да обрађује пољопривредно земљиште које му је откупила општина и моли се надлежни суд да му се одложи казна издржавања затвора бар док трају пољопривредни радови.
Ажурност је показао и тадашњи (и садашњи, 1997. прим. З.Ђ.) јавни правобраниоц из Пећи који је Одељењу за привреду и финансије СО Исток давао серијска мишљења о правној ваљаности уговора о давању пољопривредног земљишта на коришћење албанским емигрантима.Из записника датираног 18. 10. 1974. године при Одељењу за финансије СО Исток види се да су тринаест албанских државаљана – емиграната одбили да потпишу уговоре о давању земље у закуп јер им је, по њиховом казивању, у покрајинским органима речено да све добијају без икаквих обавеза и да неће да прихвате уговор на десет година јер не могу да инвестирају. Једанаесторица је то одбијање оверило потписом а двојица отиском кажипрста.
Геодетска управа у Истоку, 12. новембра 1974. године, обавештава да су свега осам албанских емиграната потписали уговор о закупу и пристали на катастарска задужења. Судећи по документацији већина није потписала уговоре о закупу, а и они који су га потписали, истекао им је 31. децембра 1983. године. До 1991. године службено није отварано ово заборављено питање, мада је у бројним протестима Срба – Црногораца по Косову и Метохији на то озбиљно упозоравано.
Кредити Зеленог плана колонистима
Републичко јавно правобранилаштво, 02. 10. 1992. год. налаже Општинском јавном правобраниоцу: “Потребно је та лица депоседирати и предложити СО да земљиште додели одговарајућој пољопривредној организацији”. Из записника којим је општинска комисија јула 1993. године направила увид приликом обиласка ових имања, види се да су извршене замене појединих парцела, да су многе покретне ствари ван употребе или су продате (бурад од 500 литара, каце од 1000 до 3000 литара), многи воћњаци су уништени, многи су изградили непокретне објекте (стамбене зграде, штале, чак и зидове у дужини преко стотине метара и висини преко два метра) иако нису имали право. Неки су те објекте подигли друштвеним новцем, чак су добијали и кредите тзв. Зеленог плана. Неки су давали имања у закуп другима. Некима је општина вршила одређене замене и правила имања у једном комплексу.
Активни против Србије и Срба
У свим политичким превирањима појединци из тих тзв. емигрантских породица су били активни било да су то покушаји силовања српских девојчица или српских баба, било да су били на челу великошиптарских демонстрација.
Дописом републичког јавног правобранилаштва од 30. маја 1994. године предлаже се СО Исток да треба да закључи уговоре о закупу или да депоседира закупце, јер по налазу уговори су истекли или нису закључени.СО Исток је извршила депоседирање свих, 30. јуна 1995. године. А на парцели Кадовића имања извршена је парцелизација плацева.
Широке повластице за колонисте
Њихов улазак у Источку општину, као и многе друге Косова и Метохије, значи није био само транзит за неку другу европску земљу него да трајно остану овде. Тада за Високог комесара Косово није било пренасељено.
Ни у једном документу не помиње се Република Србија. Папири иду од Савезног секретаријата до Покрајинског СУП-а и општине. Тадашња кукавичка српска политика нигде се није оглашавала. Досељеници из Албаније добили су широке повластице. За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису. На сцени је била колонизација. Онима који су за време фашистичко – балистичке окупације пре тога протерани са Косова и Метохије био је забрањен повратак. Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету има таквих апсурда.
Тада за Високог комесара из Женеве Косово није било пренасељено. За служење војске били сустрани држављани, за некретнине нису.
На сцени је била очита колонизација. Јасна упозорења косовско-метохијских Срба на протестима осамдесетих.
Колонистима-емигрантима крајњи рок да напусте СФРЈ била је 1984. година али они су дочекали и НАТО агресију и даље су у ,,игри“ око ,,велике Албаније“
Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету имало таквих апсурда.
Јасно је да улазак ,,миграната” у Европу значи освајање територије.
Први документ о насељавању тзв. емиграната из Албаније у општину Исток везан је за допис Покрајинског СУП-а од 29. 01. 1968. где се наглашава интересовање за откуп имања (Кадовић Недељко и Митар, Девић Никодин и Маринко) и захтева се да општина формира комисију и изврши процену. Комисија је брзо формирана и већ 12. фебруара направљен је записник са описом и проценом. Увидом у документацију има се утисак да се тражила целина земљишта, боља класа, мања удаљеност од насељеног места.
Ко ће пре продати имање?
Писмене и усмене понуде сада већ већег броја српских породица (Прелевић Марко, Дапчевић Душан, Милошевић Божо, Балевић Батрић, Милосављевић Радомир, Масловарић Драгољуб …) су учестале и 10. априла Комисија излази на та имања. Неким породицама су даване сугестије како да своја имања прилагоде за што бржу и бољу продају. Читаоци могу да претпоставе да су продавци имања били привилеговани од тадашње власти и да су имали већ обезбеђене послове и станове претежно у Београду. Један од продаваца догурао је да буде и амбасадор СРЈ у Риму.
"Сви сем једног су дошли неожењени. Оженили су се држављанкама СФРЈ. Бројно стање 1993. године је било следеће: шесторо је умрло, родило се мушке деце 60, женске 61, оженило се деветоро, удало десет итд. Укупно је тада 178 имало југословенско држављанство, а 28 је остало без држављанства, вероватно га нису ни хтели."
Покрајински СУП, 16. априла 1968. године, шаље захтев Одељењу за финансије СО Исток, да се непокретна имовина – имања предају писмено осамнаесторици албанских избеглица са упозорењем да наши грађани не ометају те поседе и да имовинско правна служба и катастар буду ажурни јер се већ у новембру очекивао долазак Високог комесара за избеглице из Женеве и представника савезних секретаријата. Почетком новембра месеца исте године већ се виде проблеми. У СО Исток не знају да ли те тзв. “избеглице – емигранти“ треба дужити друштвеним обавезама пошто уживају и користе друштвену имовину, или су они ослобођени, и по ком основу и да ли неко треба да плати те основе, доприносе и порезе.
Колонисти хоће некретнине у трајно власништво
Натезања, правна тумачења и неплаћање друштвених обавеза трајаће више месеци и коначно 16. новембра 1971. године саслушано је осам Албанаца ”емиграната – избеглица“ и они су изјавили да се не слажу да склопе уговор о давању у закуп некретнина на одређено време и да по том уговору плаћају све друштвене обавезе које би теретила имања која су за њих од стране државе купљена. Заједнички су изјавили да би пристали на плаћање пореза ако им се имања дају у трајно власништво.
Коначно, 24. априла 1974. године СО Исток (под председништвом Садри Кабашија) додељује на својој седници око 85 хектара земље са кућама и окућницама, помоћним зградама, запрегама и оруђем за обраду земље деветнаесторици шиптара – емиграната из Албаније. Непокретност је дата у закуп на одређено време од десет година (почев од 1. јануара 1974). Није прецизирана висина закупа.
Издајничка српска политика
Да се о њима водила свестрана брига сведочи докуменат од 12. јуна 1974. године потписан од стране једног од начелника СО Исток, којим се потврђује да је Мицај Синана Реџеп, албански емигрант, и да обрађује пољопривредно земљиште које му је откупила општина и моли се надлежни суд да му се одложи казна издржавања затвора бар док трају пољопривредни радови.
Ажурност је показао и тадашњи (и садашњи, 1997. прим. З.Ђ.) јавни правобраниоц из Пећи који је Одељењу за привреду и финансије СО Исток давао серијска мишљења о правној ваљаности уговора о давању пољопривредног земљишта на коришћење албанским емигрантима.Из записника датираног 18. 10. 1974. године при Одељењу за финансије СО Исток види се да су тринаест албанских државаљана – емиграната одбили да потпишу уговоре о давању земље у закуп јер им је, по њиховом казивању, у покрајинским органима речено да све добијају без икаквих обавеза и да неће да прихвате уговор на десет година јер не могу да инвестирају. Једанаесторица је то одбијање оверило потписом а двојица отиском кажипрста.
Геодетска управа у Истоку, 12. новембра 1974. године, обавештава да су свега осам албанских емиграната потписали уговор о закупу и пристали на катастарска задужења. Судећи по документацији већина није потписала уговоре о закупу, а и они који су га потписали, истекао им је 31. децембра 1983. године. До 1991. године службено није отварано ово заборављено питање, мада је у бројним протестима Срба – Црногораца по Косову и Метохији на то озбиљно упозоравано.
Кредити Зеленог плана колонистима
Републичко јавно правобранилаштво, 02. 10. 1992. год. налаже Општинском јавном правобраниоцу: “Потребно је та лица депоседирати и предложити СО да земљиште додели одговарајућој пољопривредној организацији”. Из записника којим је општинска комисија јула 1993. године направила увид приликом обиласка ових имања, види се да су извршене замене појединих парцела, да су многе покретне ствари ван употребе или су продате (бурад од 500 литара, каце од 1000 до 3000 литара), многи воћњаци су уништени, многи су изградили непокретне објекте (стамбене зграде, штале, чак и зидове у дужини преко стотине метара и висини преко два метра) иако нису имали право. Неки су те објекте подигли друштвеним новцем, чак су добијали и кредите тзв. Зеленог плана. Неки су давали имања у закуп другима. Некима је општина вршила одређене замене и правила имања у једном комплексу.
Активни против Србије и Срба
У свим политичким превирањима појединци из тих тзв. емигрантских породица су били активни било да су то покушаји силовања српских девојчица или српских баба, било да су били на челу великошиптарских демонстрација.
Дописом републичког јавног правобранилаштва од 30. маја 1994. године предлаже се СО Исток да треба да закључи уговоре о закупу или да депоседира закупце, јер по налазу уговори су истекли или нису закључени.СО Исток је извршила депоседирање свих, 30. јуна 1995. године. А на парцели Кадовића имања извршена је парцелизација плацева.
Широке повластице за колонисте
Њихов улазак у Источку општину, као и многе друге Косова и Метохије, значи није био само транзит за неку другу европску земљу него да трајно остану овде. Тада за Високог комесара Косово није било пренасељено.
Ни у једном документу не помиње се Република Србија. Папири иду од Савезног секретаријата до Покрајинског СУП-а и општине. Тадашња кукавичка српска политика нигде се није оглашавала. Досељеници из Албаније добили су широке повластице. За служење војске били су страни држављани, за некретнине нису. На сцени је била колонизација. Онима који су за време фашистичко – балистичке окупације пре тога протерани са Косова и Метохије био је забрањен повратак. Остаје да се питамо у чијој смо држави живели и да ли још негде у свету има таквих апсурда.
Улога Броза у одвајању Koсова и Метохије од Србије
Двадесетпетог маја, на дан када је некада цела Југославија славила рођендан друга Тита, Недељник доноси занимљив увид у његов лик и дело. Анализа није југоносталгична већ критичка а односи са на улогу Јосипа Броза, доживотног председника СФРЈ, у одвајању Косова и Метохије од Србије.
Како наводи Недељник, према многим историчарима косовски сепаратизам добио је најефектнији подстрек након 1945. године када су Титове власти забраниле повратак српских избеглица. Међутим, прича се конкретизује током Брионског пленума и чувеног сукоба Тита са Александром Ранковићем, када је јужна српска покрајина искориштена као адут у борби против Ранковића.
Према документима из Титове архиве (које објавио публициста Перо Симић) стоји да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са албанским руководиоцима са Космета на којем нису присуствовали представници ЦК Србије. У тајном протоколу пријема забиљежена је припрема састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
Како наводи Недељник, састанак који је требао да буде одржан у Београду 23. јуна Тито је у последњем тренутку померио за сутрадан на Брионима. Заведено је и да стенографске биљешке нису вођене.
Александар Ранковић је смењен под оптужбама да је прислушкивао Тита, док се данас већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, наводи Недељник. Међутим, комунистичка пропаганда је то касније називала обрачуном са повампиреним српским национализмом. „Од тада и у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају се ‘терором Ранковића и великосрпских националиста’“, истиче се у Недељнику. Као примјер наводи се акција југословенске војске која је 1944. г. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. која се касније користила као доказ за наводно угњетавање албанске мањине. Тада је већ било небитно што је те акције одобрио сам Тито.
Недељник примјећује да тек послије Брионског пленума Шиптари почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Албански врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице“. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Космету. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да језа Титов кабинет Космет већ постао сепаратни субјект од Србије, каже се у чланку.
Послие 1966.г. свако питање о КиМ заобилази власт у Београду
Недељник даље наводи да се из Титове архиве види да се послије 1966. године за свако питање о Косову и Метохији заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима КиМ више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора,у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Албанце да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу“, чиме је практично наговестио да осамостаљење Космета постоји као започет процес.
Недељник такође наводи и запис из Титове личне архиве, где су записани Титови сусрети са албанским врхом са КиМ. Тамо се наводи захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтијевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.“
Тито се сагласио са уставним прекомпоновањем Космета
Трагајући кроз Титов архив Недељник наводи и поверљиво писмо Фадиља Хоџе,тадашњег председника скупштине КиМ, где од Јосипа Броза захтијева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да КиМ треба да има сва права као остале југословенске републике.
Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио“ да Космет треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система КиМ, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати.
Највећи дио Хоџиног писма био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише заснoваним на периоду турске окупације.
„У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија“… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова“ што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима…“, пише Титу Хоџа. Тито је дакле, још прије четрдесет година обавиештен шта ће албанска скупштина да усвоји послије 1999. године.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто“ није била присутна на Космету. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Космету дао све.
Слика - Косово и Метохија 1983. године, протести Албанаца: И након Тита, Тито!
Како наводи Недељник, према многим историчарима косовски сепаратизам добио је најефектнији подстрек након 1945. године када су Титове власти забраниле повратак српских избеглица. Међутим, прича се конкретизује током Брионског пленума и чувеног сукоба Тита са Александром Ранковићем, када је јужна српска покрајина искориштена као адут у борби против Ранковића.
Према документима из Титове архиве (које објавио публициста Перо Симић) стоји да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са албанским руководиоцима са Космета на којем нису присуствовали представници ЦК Србије. У тајном протоколу пријема забиљежена је припрема састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
Како наводи Недељник, састанак који је требао да буде одржан у Београду 23. јуна Тито је у последњем тренутку померио за сутрадан на Брионима. Заведено је и да стенографске биљешке нису вођене.
Александар Ранковић је смењен под оптужбама да је прислушкивао Тита, док се данас већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, наводи Недељник. Међутим, комунистичка пропаганда је то касније називала обрачуном са повампиреним српским национализмом. „Од тада и у речнику албанских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности албанских сепаратиста називају се ‘терором Ранковића и великосрпских националиста’“, истиче се у Недељнику. Као примјер наводи се акција југословенске војске која је 1944. г. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. која се касније користила као доказ за наводно угњетавање албанске мањине. Тада је већ било небитно што је те акције одобрио сам Тито.
Недељник примјећује да тек послије Брионског пленума Шиптари почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Албански врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице“. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Космету. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да језа Титов кабинет Космет већ постао сепаратни субјект од Србије, каже се у чланку.
Послие 1966.г. свако питање о КиМ заобилази власт у Београду
Недељник даље наводи да се из Титове архиве види да се послије 1966. године за свако питање о Косову и Метохији заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима КиМ више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора,у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Албанце да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу“, чиме је практично наговестио да осамостаљење Космета постоји као започет процес.
Недељник такође наводи и запис из Титове личне архиве, где су записани Титови сусрети са албанским врхом са КиМ. Тамо се наводи захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтијевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.“
Тито се сагласио са уставним прекомпоновањем Космета
Трагајући кроз Титов архив Недељник наводи и поверљиво писмо Фадиља Хоџе,тадашњег председника скупштине КиМ, где од Јосипа Броза захтијева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да КиМ треба да има сва права као остале југословенске републике.
Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио“ да Космет треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система КиМ, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати.
Највећи дио Хоџиног писма био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише заснoваним на периоду турске окупације.
„У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија“… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова“ што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима…“, пише Титу Хоџа. Тито је дакле, још прије четрдесет година обавиештен шта ће албанска скупштина да усвоји послије 1999. године.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто“ није била присутна на Космету. Тито је закотрљао точак историје када је Албанцима на Космету дао све.
Слика - Косово и Метохија 1983. године, протести Албанаца: И након Тита, Тито!
Пријавите се на:
Постови (Atom)