Галипољски Срби преживели Османлије а нестали у Југославији

Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца.

Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.

Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века у СФРЈ Галипољски Срби су нестали.

После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње Р. Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.

Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.

Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.

– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.

Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.

– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.

– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.

Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.

– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.

Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.

– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.

У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.

– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.

Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.

– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.

Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.

– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.

Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.

– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.

Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.

– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.

Нестали због небриге

Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.

Слика лево,Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године.Слика десно-географски положај полуострва Галипоље.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Геноцид над Македонцима у Беломорској (Егејској) Македонији

Списак стрељаних Македонаца из Беломорске Македоније-село Четирок (данас Месопотамија),од стране Грчке монархистичке армије у периоду 1940-1950.године,има преко 30 житеља.

Село је до пре 1912. године било 100% Словенско (888 становника) док нису доведени колонисти из Турске па тако у периоду 1940-1950. године имамо у просеку 1400 житеља од којих 684 говоре домаћи Македонски Словенски дијалекат Беломорске а остатак свој језик из Турске и Грчки.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Nekropola stara oko 4.000 godina

Ekipa stručnjaka Arheološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i Filozofskog fakulteta iz Beograda pronašla je nedaleko od Vranja nekropolu iz ranog bronzanog doba

EKIPA stručnjaka Arheološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i Filozofskog fakulteta iz Beograda pronašla je nedaleko od Vranja nekropolu iz ranog bronzanog doba.

Ovu nekropolu, koja je za nauku izuzetno vredno otkriće, beogradski arheolozi su pronašli na lokalitetu „Manište“ u selu Ranutovac, tri kilometra severno od Vranja, na trasi Koridora 10.

Aleksandar Bulatović, koordinator Projekta zaštitnih arheoloških istraživanja na Koridoru 10, kaže da je to po mnogo čemu jedinstvena nekropola u kojoj su pohranjivani ostaci pokojnika spaljeni na lomači.

- Pronađena nekropola je iz ranog bronzanog doba, dakle prema prvim procenamama iz perioda između 2000. i 1800. godine pre naše ere, a značajna je po tome što je jedina u potpunosti očuvana nekropola iz tog perioda na teritoriji centralnog Balkana - rekao je Bulatović.

Bulatović je objasnio da je ova nekropola za sada najstarije i najznačajnije otkriće na celoj trasi Koridora 10, zbog čega je ovo, naučnim jezikom rečeno, veliko i vrlo bitno arheološko nalazište u Srbiji.

- Na istom lokalitetu pronašli smo više predmeta od keramike, dosta neobičnog izgleda za ovo područje i nekoliko posuda kojima se do sada nije znala namena - rekao je Bulatović.

Sav pronađeni arheološki materijal se obrađuje u Narodnom muzeju u Vranju, gde će biti izložen po završetku radova koji se privode kraju.

Na Koridoru 10, od sela Grabovnice kod Leskovca, do Preševa i granice sa Makedonijom, registrovana su 33 arheološka lokaliteta, od kojih je pet još neistraženo.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Превод писма са Диска од острва Фестос

Превод Петра Ковара који је незапажено прошао у Србији по узору на Антонина Хорака користио је српскохрватски речник за превод фетског диска, речника који садржи највише речи од свих словеских језика.
У разговору П Ковар чита и објашњава превод фестског диска;

FIRST PERSUASIVE TRANSLATION OF THE PHAISTOS DISC, made by Ing. Petr Kovar.

Ing. Petr Kovar, who devoted last 20 years to the issue of the oldest script, was fellow worker of A. Horak. He documented ancient inscriptions on the territory of Moravia during last years.
I have to stress that in the case of the Phaistos Disc, there is not a single word to be officially deciphered. There is not an alternative standing against the translation of Mr. Kovar -- we can discuss several points, places where signs are hard to read, but most of the text still remains to be clearly readable.
Language of the inscription, being 3600 years old, is so close to ours that we would be soon able, on an elementary level, using simple words, to speak with the author. Any SLAV is able to read the disc himself, after a short period of training.-

Последња реченица-Сваки словен је у стању да сам чита текст са диска након краћег периода обуке ! -

Фестоски диск - http://sr.wikipedia.org/sr/Фестски_диск 

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Призор из Илијаде

Призор из Илијаде,лево је Менелај(Менелам) а десно Хектор(Ектор).Занимљив Менелајев штит,као и симбол лево од њега,ту су и свастике,такође и неки војник који лежи рањен испод Менелаја има исти штит као Менелај.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Најстарији урбанистички план на свету 

ТРСТЕНИК – Најстарији урбанистички план на свету, који датира од пре 8.000 година пронађен је на археолошком локалитету код брда Мали Благотин, 26 километара од Трстеника. У овом ранонеолитском насељу чувени српски археолог др Светозар Станковић (1948-1996) пронашао је тај план прецизно угравиран на зрну пшенице!

Драгоцена житарица тренутно се налази у Народном универзитету у Трстенику, одакле саколегама из Туристичке организације покушавају да поново заинтересују јавност за вредно налазиште које сведочи о првим пољопривредницима на Балкану. По смрти др Станковића, нажалост, истраживања стручњака Филозофског факултета у Београду у сарадњи са институцијама у Трстенику и у Крушевцу деведесетих година практично су заборављена.

Само неколико сати пре него што сам случајно пронашао то зрно пшенице, своје цртаче замолио сам да ураде кроки – приказ целог насеља и светилишта Благотин – испричао је својевремено др Светозар Станковић. – Догодило се да на маленој житарици јасно видим урезан исти приказ! Имао је основе храма и друге објекте.

Др Станковић је био убеђен да је реч о најстаријем урбанистичком плану на свету, позивајући се на чињеницу да је до тада за најстарији важио план Ура (Месопотамија), чија се старина процењивала на око 6.000 година. Благотинско зрно помера ову границу за 2.000 година!
НАСЛЕЂЕ ВРЕДНО налазиште сачували су добрим делом аутори документарне серије јавног сервиса „Благотин, град добрих људи“ (1993). Др Хескел Гринберг са канадског универзитета у Винипегу, који је блиско сарађивао са др Светозаром Станковићем, посведочио је да је благотинско налазиште револуционарно, јер је управо код Трстеника створено семе европске пољопривреде северно од Медитерана.

Радимо на томе да поново у жижу најпре научне, а потом и шире јавности ставимо комплетан локалитет – износи Јелена Вукчевић, историчарка са Народног универзитета. – У самом Благотину истражен је само део насеља (неких 300 квадрата) од претпостављених шест хектара, а већ покретни налази сведоче о значају. Део благотинске збирке чува се у Београду и покушаћемо да оно што се може у договору са стручњацима вратимо у Трстеник.

Благотин су основали припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе – протостарчево, крајем седмог и почетком шестог миленијума п.н.е. У Благотину који је представљао јединствено стамбено, плански уређено, економско насеље са улицама и храмом на централном тргу, али је био и религијски центар, живело је око 100 породица, пре свега пољопривредника.

Права је штета што данас нико не свраћа на налазиште, а у најгоре време санкција ту је врвело од научника, јер је Станковић довео и колеге из света – присећа се за „Новости“ Жика Џекић, секретар МЗ Пољна, у чијем се атару налази јединствен локалитет.

На локалитету је нађено невероватних 16.000 фрагмената керамике, фигуре, мање богиње, глинени модели зрна пшеница, која указују да је благотински ратар веровао да су она божанског порекла. Откривено је седам полуземуница око трга, где је посебно светилиште са богињом плодности и богињом земље. Нађене су и алатке, садилице, мотике, рала од јелењег рога. На основу ископаних статичних делова жрвњева, закључено је да су Благотинци правили брашно! Открића из деведесетих година тако су указивала и на прву производњу хлеба на свету!

извор; http://www.srbijadanas.net/blagotin-urbanisticki-plan-najstarijeg-grada-na-svetu-na-zrnu-psenice-video/

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Зевсова одећа је украшена крстовима са 4 оцила.

Цртеж са једне античке вазе која се налази у музеју у Лувру.
Атина се рађа из Зевсове главе,то посматра Посејдон.
Зевсова одећа је украшена крстовима са 4 оцила.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Богиња Лиса

Лиса је богиња беснила,тера псе Актаиона да растргну њиховог господара.Она је приказана као Тракијски ловац,слична је Бендису,са лисичијом капом,кратком сукњом и prslukom

Античка ваза на којој је приказана богиња Лиса се чува у музеју ликовних уметности,Бостон,Масачусетс,САД и потиче из периода 440 г.п.н.е.

Оно што је овде занимљиво јесте име ове богиње
-Лиса- и на глави носу лисичију капу :) 
У народу су је звали -лута- јер преноси беснило
Богња Лиса са лисичијом капом,богиња беснила а звали су је 
-лута- што је у ствари -љута,љут,бесан,беснило,љутило-
Мислим да нема дилеме око порекла ове Богиње

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Опанак

Опанак је за разлику од Шајкаче много старији.
Предмет направљен по угледу опанак,из Мале Азије,процењује се да потиче из времена 1.900 година пре Христа.
Изложба у Месопотамијском музеју уметности.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Печат српског кнеза Стројимира

Србија добила доказ постојања своје државе из деветог века Печат српског кнеза Стројимира

Министарство културе купило је печат, који је доказ о постојању српске државе померио за три столећа уназад, за скоро 20.000 евра, на аукцији у Минхену 11. јула 2006.

БЕОГРАД - Србија је добила “ново” најстарије обележје своје државности – печат српског кнеза Стројимира из деветог века, који је доказ о постојању српске државе померио за три столећа уназад.Министарство културе купило је печат кнеза Стројимира за скоро 20.000 евра, на аукцији у Минхену 11. јула. За постојање овог вредног предмета, за који нико из Србије није знао ни да постоји и који је био у приватном власништву, наши колекционари сазнали су од својих руских колега.

Иначе, најстарија материјална сведочанства, која Србија поседује и која сведоче о њеној државности, била су документа остала од владара из лозе Немањића, која датирају из дванаестог века.

- Имали смо потешкоћа да дођемо до овог најстаријег сачуваног обележја српске државности. Каталошка цена печата најпре је била 6.500 евра. Међутим, Бугари, којима је из историјских разлога овај печат веома значајан, понудили су 15.000 евра да тај предмет уопште не буде на аукцији тога дана. Срећом, наш конзулат из Минхена издејствовао је да тако не буде и купили смо печат за 16.000 евра. Урачунавањем провизије аукцијске куће, која је посредовала, долазак до овог значајног предмета за нашу историју и културу коштао нас је скоро 20.000 евра. То је мала цена ако имамо у виду колики значај има овај печат за српску историју – каже за Глас министар културе Драган Којадиновић.

Нашој јавности ће за неколико дана бити приказан овај печат и објашњен његов историјски и културни значај.

- Волео бих да представљању присуствују и председник и премијер Борис Тадић и Војислав Коштуница и шеф дипломатије Вук Драшковић. Печат ћемо чувати у Историјском музеју Србије, који ће бити премештен у Влајковићеву улицу – објашњава Којадиновић.
Др Ђорђе Јанковић, председник Српског археолошког друштва и шеф Катедре за националну археологију Средњег века Филозофског факултета у Београду, у материјалу који је послат премијеру Србије, објашњава да је кнез Стројимир био син српског кнеза Властимира, који је владао средином деветог века, и један од тројице браће који су поделили Србију и њоме владали. Стројимира и брата Гојника, затим је протерао у Бугарску најстарији брат Мутимир, који је владао Србијом до 892. године. Кнез Стројимир је и директни потомак кнеза који је око 610-640 године предводио Србе у сеоби из такозване беле Србије, односно данашње Пољске, Словачке и Украјине. Такође, он је био и деда кнеза Часлава, који је владао Србијом од 927. до после 950. године.

“Дакле, кнез-власник овог печата је припадао најстаријој познатој династији српских владара. Није искључено да од исте династије потичу и потоње династије Војиславића, великих жупана, па и самих Немањића”, пише у објашњењу које је прослеђено Коштуници.

ДЕЛО РОМЕЈСКИХ ЗЛАТАРА ИЗ АТИНЕ, СОЛУНА ИЛИ ЦАРИГРАДА

Професор Јанковић објашњава и да су печат, вероватно, сачинили Ромејски златари из Атине, Солуна или Цариграда, што сведочи о политичким везама Србије са Царством, које су биле важне због сукоба с Бугарима. Постојање печата доказује да је српски кнез имао придворску канцеларију, архив и администрацију која прати државу. Кнез је, очигледно, био хришћанин, као и његови преци.
“Дакле, овај печат је једнак открићу рукописа деветог века (а нема их сачуваних пре 12. века) или сведочанству о држави (као неки натпис у камену, какви су код Словена познати само код Хрвата и Срба, писани латински)”, закључује професор Јанковић.

Печат кнеза Стројимира је златан, тежине 15,64 грама, висок је 1, 9 центиметара, купастог облика и са алком на врху.

Најлакши начин до зараде на интернету икада: