Вук Караџић је први који је забележио постојање Бугарског језика,1822.године !

Пре 1822.године,нико у Европи,на универзитетима са вишевековном традицијом,у школама итд,није знао за постојање Бугарског језика нити га је ико изучавао.Нигде се није знало за такав језик све до 1822.године када је Вук Караџић написао своје дело "Додатак к Санктпетербургским сравнитељним рjечницима свиjу jезика и нарjечиjа с особитим огледима бугарског jезика" и објавио Европи да такав неки језик постоји.Тада Европски лингвисти откривају Бугарски језик и почиње трка лингвиста ко ће га изучити боље и објавити више о том новооткривеном језику у Европи,као неко откриће.Наука и академска средина у Европским државама тога доба,новим открићима и истраживањима постављала своју земљу на виши ниво,управо том трком у открићима.

А Вук је њима дао ексклузивни материјал за надметање,нови језик у Европи.Убрзо су лингвисти почели да пишу о Бугарском језику,да се такмиче ко ће више открити и објавити о њему,посебно након што је 1927.године стручњак за Словенску филологију И.Добровски,успоставио константацију о посебности тог новооткривеног језика названог Бугарским,у фамилији Словенских језика у своју рецензију Шафариковог дела "Geschichte der slavischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten"

Када је тадашњи ауторитет за Словенске језике-Добровски,прихватио "Бугарски језик" више није било повратка,он је био прихваћен и свако се трудио да га истражује како би доказао своје умеће јер су то видели као шансу с обзиром да је о другим језицима већ било написано доста тога и није било много простора за нова открића где би прославили своје име.Посебно јер је Бугарска као земља била са друге стране Европе,велика непознаница због изолације,Отоманске империје,то је било као откривање неког заборављеног егзотичног словенског племена и њрговог језика.Лингвисти,посебно слависти,су почели путовати у Бугарски да би открили више о том језику.Онда је француски академик др Ами Буе израдио прву "Бугарску" етнографску карту 1838.године у коју је сврстао све људе који су говорили тим или сличним језиком.И тако надаље,због Вука,се све што је повезано са тим људима стављало под Бугарско име.Нико није обраћао пажњу на оно како се народ називао,већ је било важно само тај језик и његова посебност,и не да ли је Бугарско име исправно да би се и језик тако називао и сами ти људи,будући да Бугарска тада још није постојала,тек ће након 50 година Русија ослободити тај простор -1878.године,па тако и није било много важно које ће име користити јер није било националних сукоба још увек због непостојања политичке структуре или покрета који носи такво име.То полако почиње од 1870.године када Русија креира Бугарску егзархију и од тада се такође појављује низ слависта који пишу под Бугарским именом јер још увек име није било много важно.То су Шафарик,Копитар,Востоков,Венилин (највећи бугаризатор),Григоровић и други

Шта пре Вука пишу Европски писци о језику у Бугарској ?

-Бенедикт Курипешић-аустроугарски посланик пролази кроз балкан 1530-1531 и пише : у Бугарској се говори словенски језик (Windische Sprache) који је за нас мало неразумљивији од српског.

-Антон Вранчић 1533 године долази у Пловдив и објашњавајући име града пише: Турци га називају Филибе (због Филиполиса како се раније звао,јер је тај град саградио Филип,отац Александра),а Траки,Бугари и други народи који причају Илирским језиком га називају Пловдив.

-Ожие Бусбек-Један од најписмених човека свог времена,Фламанац из Француске који је био дуги низ година на дипломатској служби у Хабсбуршкој монархији.Говорио је латински,грчки,све западно европске језике као и чешки и турски. Он,1533 године пролазећи кроз Бугарску пише:Сматра се да је бугарски народ (ту придев "бугарски" је збирна именица,означава људи из Бугарске,а не бугарски по идентитету..као рецимо швајцарски народ,амерички народ и тд..значи људи из тог простора,што се у науци назива демоним..) дошо из скитских простора из реке Волге,тако да Бугари,или боље да кажемо Волгари носе име по тој реци.Говере Илирски језик исто ко и Срби и Рашани.

- Ханс Дерншвам.Он путује заједно са Ожием Бусбеком и Антоном Вранчићем.Рођен је у чешком граду Мост и живи у Банској Бистрици и Трнави (градови у Чешкој). 1555 године пролази кроз с.Клисура (тад је било село) и пише да је бугарски језик (језик у Бугарској) српски језик

-Мелхиор фон Заидлиц.Он је био немачки рицар(војник) који је био у турском затвору у Цариграду оптужен да је учестовао у нападима рицара над арапским селима.1559 године пролази кроз Бугарску и пише:Овде живе многи Хришћани и сви говоре словенским језиком.Само у градовима где су пијаци говори се турски,иначе по свим селима се говори словенским.

-1578 године једна мисија од 60 мађара,чеха,немаца,хрвата пролази кроз Бугарску.Међу њима је и Стефан Герлах,лутерански проповедник,високообразовани полиглота.Он у горчини онога што види (окупирани Хришћани) пише :Прости човек зна оче наш и симбол вере на њиховом језику.Има један свештеник ту који има библију на илирском,илити словенском језику.

-Мартин Гроневег Немац из прибалтика,(Гдањск-Пољска).
1582 пролази кроз Бугарску и пише :Овде су људи Хришћани православне вере,леп и скроман народ који говори српским,зато Пољаци и Руси могу разговарати с њим

-Раинхолд Лубенау,Немац из данашњег Калининграда.Пролази кроз реку Марицу,и пише..овде је језик Илирски илити Словенски.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Мотиви на Илирским стећцима,накиту и народној ношњи

Мотиви на Илирским стећцима и накиту исти као на народној ношњи.

Женски зубун,Српска народна ношња из Јања код Јајца.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Префарбани ћирилични натписи и дописани натписи на грчком

Брутално префарбани ћирилични натписи у цркви Светог Атанасија у Желеву,Беломорска Македонија,од стране Грка,и дописани натписи на грчком.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Галипољски Срби преживели Османлије а нестали у Југославији

Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца.

Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.

Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века у СФРЈ Галипољски Срби су нестали.

После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње Р. Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.

Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.

Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.

– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.

Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.

– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.

– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.

Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.

– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.

Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.

– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.

У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.

– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.

Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.

– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.

Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.

– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.

Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.

– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.

Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.

– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.

Нестали због небриге

Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.

Слика лево,Галипољски Срби снимљени по доласку у Југославију 1922. године.Слика десно-географски положај полуострва Галипоље.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Словенски топонима у Албанији и Беломорској Македонији

На овој карти имамо неколико Словенских топонима у Албанији-Клисура,Горица,Струга,у Беломорској Македонији-Острво,Водена,а у Тесалији-Загора.

Turkey in Europe, Greece,Romania,Servia and Montenegro, George Franklin 1883.
http://www.davidrumsey.com/luna/servlet/detail/RUMSEY~8~1~259993~5522813:Turkey-in-Europe,-Greece,-Roumania,?qvq=w4s%3A%2Fwho%2FCram%2C+George+Franklin%2FBenedict%2Fwhen%2F1883%2F%3Blc%3ARUMSEY%7E8%7E1&mi=9&trs=16

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Македонци из Беломорске Македоније су одвођени у логоре.

Македонци из Беломорске Македоније су одвођени у логоре само да не би пружали подршку Грчкој демократској армији коју је чинило велики број Словена из Беломорске,период грчког грађанског рата.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Biseri hr.wikipedije

Biseri hr.wikipedije; "U VI. stoljeću migracije Slavena tjeraju Ilire na današnje područje Albanije, prepuštajući svoja područja hrvatskim i srpskim plemenima." I to vam je nauka, ovakve tvrdnje nisu samo na stranici Wikipedije hrvatske verzije na kojoj ima najviše krivotvorina i podvala i u ostalim povijesnim tumačenjima, nego doslovno u knjigama, počevši od germanskih albanologa Johann Georg Hahn "Albanesische Studien 1854"., domaćih albanologa Ćire Truhelke, Milana Šufflaya i dr., školovani u Beču, koji su zbog potrebe istraživanja Ilira, zamislite, naučili albanski jezik. Oni su skupa sa ostalima domaćim povjesničarima praktički predali povijest naših predaka Ilira nekim patuljcima šćipetarima. To je ravno narodnoj izdaji, a za takve izdaje je smrtna kazna, ali na takav način nećemo jednog dana, nego sve te njihove izdajničke knjige staviti na lomaču.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Ilirska simbolika Polumeseca i zvezde Danice sa stećaka

Ilirska simbolika Polumjeseca i zvijezde Danice sa prapovijesnih stećaka, rimskog novca iz kovnice u Sisku, na srednjovjekovnim denarima 12.st slavonskog bana Andrije, kao i grbu Slavonije do 12.-16.st, na većini grbova srednjovjekovnih gradova i krajina, grbu Ilirije i Bosne iz 14st. u Fojničkom grbovniku, i sve do 19st. to je grb Ilirije, a dandanas na mnogim našim gradovima. Možemo pričati da se ta simbolika polumjeseca i zvijezde pojavljuje u prošlosti i kod drugih naroda, ali ne možemo poreći da je kod nas izrazita, toliko da je dobila status grba. Kult mjeseca u Ilira tj. južnih Slavena je najvažniji, a kod drugih naroda to nije tako izrazito. Na prapovijesnim stećcima ima najviše magijsko-lunarne simbolike polumjeseca i zvijezde danice, zato krivotvoritelji naše povijesti lažno predstavljaju stećke kao srednjovjekovne, da bi razbili kontinuitet simbolike, ali i pokapanja na tim mjestima od prapovijesti do novog doba, i premda je velika većina simbolike na stećcima antička, pa i razni oblici križeva, što se službeno priznaje, ali oni i dalje bjesomučno ponavljaju "srednjovjekovni stećci", samo da bi i dalje držali na životu dogmu i podvalu o doseljenju Slavena i neslavenstvu Ilira, i za to su im potrebne krivotvorine. Odjebite, ne priznajemo tu vašu povijest.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Galerija antičkih ratnika sa ilirskom kacigom na stećcima.

Galerija antičkih ratnika sa ilirskom kacigom na stećcima, sa nekropole Gvozno polje pod obroncima planine Treskavica, dva prikaza na stećku sa nekropole Rogatica (barbarski prebačen ispred zemaljskog muzeja u Sarajevu), sa nekropole Ubosko, Ljubinje, još čekamo nove fotografije ilirske kacige sa nekropole Radmilovića Dubrava kod Bileća i nekropola Vrelja kod Pljevlja CG, a dobro bi došla i nova fotografija u boji iz Ljubinja... ako ima tko blizu oko Ljubinja, Bileća i Pljevlja, neka nam pošalje, bit ćemo jako zahvalni... Tu su i na stećcima antičke Brigijske kape na ratnicima koje nalazimo na podosta nekropola, kao i stupove antičkih hramova... vodu li nas to stećci prema Troji?

Za sve ove ilirske kacige smo mogli saznati i prije stotinjak godina da se nekim sljepcima nije ukazao oreol, kao što su stećci mogli biti ono šta jesu antički spomenici, da ih neki nisu namjerno stavili u srednji vijek, pa više nikom nisu toliko interesantni, a običan puk se ni ne pita kako nema sjećanja ni zapisa o tome tko je podigao prije 500-800god sto tisuća stećaka, od toga mnoge megalitske 5-32tone, a neki kao na Cetini od 8, 16 i 17 tona bez ikakvog zapisa i simbolike.... ni sjećanja o imenima nekoliko tisuća klesara koji su radili simboliku po stećcima 300-400 godina.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Rimske krsaste fibule,4. vek nove ere.

Rimske krsaste fibule, prve tri su bronzane, poslednja je srebrna, 4. vek nove ere.Zbirka muzeja u Jagodini.

Ancient Roman "crossbow" fibulas, first three are bronze, last one is made of silver, 4th century AD.
Collection of Museum in Jagodina, central Serbia.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Fibule iz srednjeg bronzanog doba, oko 1500-1200 godina pre nove ere.

Fibule iz srednjeg bronzanog doba, oko 1500-1200 godina pre nove ere.Zbirka Muzeja Krajine u Negotinu.

Middle bronze age fibulas, around 1500-1200 BC.Collection of Krajina museum in Negotin, eastern Serbia.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Čuveni šlem iz Berkasova,pozlaćena kaciga iz 4. veka nove ere

Čuveni šlem iz Berkasova, jedan od najlepših rimskih šlemova ikada pronađenih - pozlaćena kaciga iz 4. veka nove ere, sa ukrasima od poludragog kamenja i staklene paste i natpisima sa strane.
Pronađen je u Berkasovu u Sremu, zajedno sa još jednim pozlaćenim šlemom.
Verovatno su pripadali konjičkim oficirima cara Licinija koji je pretrpeo poraz od cara Konstantina I u bici kod Cibala (današnji Vinkovci) 314. Ili 316. godine nove ere.Čuvaju se u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.

Famous Berkasovo helmet, one of the most beautiful Roman helmets ever found - gold plated, with gems and glass pasta ornaments and inscriptions at the edges, 4th century AD. 
It was discovered in Berkasovo, Srem region, northern Serbia, together with another gold plated helmet.
They probably belonged to cavalry officers of emperor Licinius, who was defeated in Battle of Cibalae, against emperor Constantine I in 314 or 316 AD.Collection of Museum of Vojvodina in Novi Sad.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Srebrna fibula tipa "Čurug",5-4. vek pre nove ere

Srebrna fibula tipa "Čurug", sa stilizovanom zmijskom glavom na jednom kraju, gvozdeno doba, 5-4. vek pre nove ere, pronađena na lokalitetu Gradina u Majuru kod Jagodine.Zbirka muzeja u Jagodini.

Iron age silver fibula, "Čurug" type with stylized snake head on one end, 5th-4th century BC, found at Gradina site in Majur, central Serbia.Collection of Museum in Jagodina.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Rimske zlatne minđuše sa staklenim perlama, 4. vek n.e. lokalitet - Niš

Rimske zlatne minđuše sa staklenim perlama, 4. vek nove ere, pronađene tokom iskopavanja 2012. godine u grobovima 14, 34 i 66 u krugu fabrike Beneton i u Knezalskoj ulici u grobu III, u nekropoli Jagodin mala u drevnom Naisusu, današnjem Nišu.
Zbirka muzeja u Nišu.
Hrišćani, pagani, obični građani i vojnici su sahranjivani u ovoj nekropoli, čije su dimenzije bile 2000x600 metara, zidovi nekih grobnica su ukrašeni freskama, arheolozi su pronašli nebrojene vredne nalaze u tamošnjim grobovima, a pored grobova otkriveni su ostaci 4 crkve, bazilike i martirijuma.

Ancient Roman earrings, gold and glass beads, 4th century AD, found during campaign 2012 in yard of Benetton factory in graves no. 14, 34 and 66, and in grave III at Knezalska street, Jagodin mala necropolis, in ancient Naissus, present-day city of Niš, south-eastern Serbia.
Collection of Museum in Niš.
Dimensions of this necropolis were 2000 x 600 meters, and it was used both by christians and pagans.
Walls of some tombs are decorated with frescoes, numerous valuable findings have been found in those graves, and besides graves archaeologists have discovered remains of 4 churches, basilica and martyrium.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Listići rimske dijademe, 2. vek nove ere,lokalitet - selo Mala Kopašnica kod Leskovca.

Listići rimske dijademe, 2. vek nove ere, napravljeni od zlatnog lima u obliku lovorovog lista, rozeta i cikada.
Među njima se izdvajaju dva listića kružnog oblika, sredina drugog reda odozgo, na kojima je iskucan lik cara, verovatno Gete, sina Septimija Severa.
Dijadema je pronađena u grobu GK-17 u rimskoj nekropoli u selu Mala Kopašnica kod Leskovca.
Tokom zaštitnih arheoloških iskopavanja na Koridoru 10, auto-putu E75, na lokalitetima Kamenitica i Carski drum u Maloj Kopašnici, istražen je veliki deo nekropole iz rimskog perioda (II–IV vek nove ere). 
Ostaci nekropole potvrđeni su na čitavom prostoru ugroženom izgradnjom nove trase auto-puta, u dužini od približno 300 m i prosečnoj širini oko 25 m. Tokom ovih kampanja istraženo je ukupno 488 grobova, i to 441 grob s ostacima spaljenih pokojnika i 47 sa skeletno sahranjenim individuama.

Platelets of ancient Roman diadem, 2nd century AD, made of gold in the shape of laurel leafs, rosettes and cicadas. 
Round ones in the middle of the second row from the above are bearing the image of an Emperor, most likely Geta, the son of Seprimius Severus.
Diadem was found in grave GK-17 at Roman necropolis in Mala Kopašnica village, near Leskovac, south-eastern Serbia.
During rescue archaeological excavations on the route of the highway Е75 along Corridor 10, at the sites of Kamenitica and Carski Drum in Mala Kopašnica, a large part of a Roman cemetery was unearthed (2nd-4th century AD).
The remains of the cemetery were discovered all over the area endangered by construction activities related to the new highway, in the length of about 300 m and an average width of 25 m. During the excavations, a total of 488 graves were discovered, 441 of them with cremated and 47 with buried remains.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Minijaturna grnčarija iz razdoblja neolita,lokalitet - Vinča-Belo brdo

Minijaturna grnčarija iz razdoblja neolita, dimenzije 2-6.8 cm, Vinčanska kultura, oko 5000 godina pre nove ere, pronađena na lokalitetu Vinča-Belo brdo kod Beograda.
Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Miniature Neolithic pottery, dimensions 2-6.8 cm, Vinča culture, around 5000 BC, excavated at Vinča-Belo brdo site, near Belgrade, capital of Serbia.
Archaeological collection of Faculty of Philosophy in Belgrade.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Rimski sarkofag,3. vek nove ere,pronađen u drevnom Sirmijumu

Rimski sarkofag sa portretima i natpisom, gornji deo je oblikovan kao krov kuće, 3. vek nove ere, pronađen u drevnom Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici.
Zbirka Narodnog muzeja u Beogradu.
Sirmijum je bio rimski grad u provinciji Panoniji, jedan od najvećih onovremenih gradova, sa preko 100 000 stanovnika, a godine 294. proglašen je jednom od 4 prestonice Rimskog carstva.
Deset rimskih careva je rođeno u Sirmijumu i njegovoj okolini.

Roman sarcophagus with portraits and inscription, upper part is shaped as a roof of the house, 3rd century AD, found in ancient Sirmium, present-day Sremska Mitrovica, Srem region, northern Serbia.
Collection of National Museum of Serbia in Belgrade.
Sirmium was Roman city in Panonia province, one of the biggest cities of its time with more than 100 000 inhabitants, and in 294 AD it was pronounced one of the four capitals of the Roman Empire.
Ten Roman emperors were born in this city or in its surroundings.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Pojas tipa "Mramorac", gvozdeno doba, 5. vek pre nove ere

Raskošno ukrašen srebrni pojas tipa "Mramorac", gvozdeno doba, 5. vek pre nove ere, pronađen u Umčarima kod Beograda. Svastika je čest motiv na tribalskim pojasevima.
Čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu. 
Pojasevi poput ovog potiču iz gvozdenog doba i pronađeni su mahom u centralnoj Srbiji. Napravili su ih Tribali, tračansko pleme, i iskopani su u grobovima njihovih velikaša, često su nađeni u parovima.

Silver belt of Mramorac type with beautiful ornaments, Iron age period, 5th century BC, found in Umčari, near Belgrade, capital of Serbia. Swastika is very common motif on Tribalian belts.
Collection of National museum of Serbia in Belgrade. 
Mramorac type belts, silver and golden, made by Thracian tribe Tribali, can be found all over central Serbia. In most cases they were excavated in pairs, in Tribalian graves .

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Srednjovekovno srpsko prstenje,10-11. vek

Srednjovekovno srpsko prstenje, srebro i bronza, 10-11. vek, pronađeno u selu Bigrenica kod Ćuprije.
Zbirka muzeja u Jagodini.

Medieval Serbian rings, silver and bronze, 10th-11th century, found in Bigrenica village, near Ćuprija, central Serbia.
Collection of Museum in Jagodina.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Rimske kockice za igru,2-3. vek nove ere pronađene u Viminacijumu

Rimske kockice za igru, slonovača ili neka druga životinjska kost, 2-3. vek nove ere, pronađene u jednom od grobova u nekropoli u Viminacijumu kod Kostolca.
Viminacijum je bio utvrđeni rimski grad sa oko 50 000 stanovnika, središte provincije Gornja Mezija i logor u kojem je bila stacionirana VII Klaudija legija.
Lokalitet pokriva površinu od nekoliko stotina hektara, a do sada je samo mali deo istražen, a arheolozi kažu da ima dovoljno materijala za naredih 100 godina iskopavanja. 
Do sada su u tamošnjim nekropolama pronašli preko 13 000 grobova i grobnica, što ih čini najvećim rimskim grobljem na svetu.
Nažalost, mnogi grobovi se nalaze na putu gradnje novih blokova termoelektrane, pa arheolozi žure sa istraživanjima, kako bi istražili što više pre nego što moderne građevine prekriju drevni lokalitet.

Ancient Roman dice, probably ivory or some other animal bone, 2nd-3rd century AD, found in grave at necropolis in Viminacium site, near Kostolac, eastern Serbia.
Viminacium was fortified Roman city which had around 50 000 inhabitants, capital of Roman province Moesia Superior and military camp where VII Claudia Legion was stationed, built in 1st century AD.
Site covers area of several hundreds of hectares, and so far only few percentage have been excavated. Serbian archaeologists say that there is enough material for the next 100 years of digging and exploration.
So far they have found more than 13 000 graves and tombs at Viminacium necropolis, dating back to 4th century BC, which makes it the largest Roman cemetery in the world.
Unfortunately, many graves were found at the foot of a massive coal-fired power station, and archaeological excavations are being carried out before another unit of the electricity plant is built on the site of an ancient Roman city.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Мотиви на народним везовима идентични као поједини симболи из Винчанске културе

Најлакши начин до зараде на интернету икада: