За великог филолога и професора Велике Школе, Ђуру Даничића, (1825.| 1882.), Станојевић каже, да су му речничка дела од трајне и непроменљивe вредности. По Станоју Станојевићу, Даничић је био необично поуздан у одређивању материјала, да је радио беспримерном заинтересованошћу и вредноћом и да је изнео на свет веома много материјала, тако, да ће знатан део његових радова остати за сва времена. Белић, који је написао овај хвалоспев за Станојевићеву Енциклопедију, завршава га на следећи начин:
"Својим радом и својим способностима Даничић заузима
прво место међу свим испитиваоцима српског језика ".
Па ипак, упркос толиким лепим речима, о неким Даничићевим поставкама се уопште није водило рачуна - зато, што су се примале туђе. Није нам познато, нпр., да је ико у наше доба узео у обзир следећи Даничићев закључак у вези с Константином Порфирогенитом, који је изнео у свом "Рјечнику" под "Сеоба Срба", где он каже:
"Порфирогенит мијеша етнографске и политичке границе. С његовијем
приповиједањем не слажу се ни особине нашег језика, а све се то може
тумачити само на следећи начин:
- или се Срби преселише на Балкан много прије VII вијека и тад све
што каже Порфирогенит само је измишљотина...
- или се Срби преселише онога вијека са сјевера на југ, али овдје,
нашавши већ насељене Словене, с њима се помијешаше и изгубивши
свој језик, а нашавши њихов, дадоше им своје име, баш онако,
како се збило с финскијем Бугарима у Бугарској и с германскијем
Лангобардима у Ломбардији".
