О Себрима и Отроцима за време владавине Немањића

Себри су били припадници потчињене класе у средњовековној Србији.Сам термин себар се почео масовније користити за време владавине цара Душана,а постоје различита тумачења око тога које категорије становништва су њиме биле обухваћене. Један део аутора је сматрао да су себри били целокупно неповлашћено становништво, укључујући и зависно становништво и становнике градова у унутрашњости Србије.Новије тумачење је да терминсебри означава целокупно невластеоско становништво изузев становништва у градовима (трговаца и занатлија), који су сачињавали посебан сталеж.

У Душановом законику прецизно је одређен правни положај себара. Касније је појам себар постао синоним за сељачки или простачки.

Према врсти односа и посла којим су се бавили, у сталеж себара су улазили:

меропси — зависни земљорадници;

власи — зависни сточари;

сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;

отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;

сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.

Меропси

Меропси су били зависни земљорадници у средњовековној Србији. За меропахе су се још користили и термини земљанин, Србљин, земљани људи, земаљски људи или само људи.С обзиром на господара, разликовале су се три врсте меропаха: владареви, властеоски и црквени.Највише сачуваних извора је остало о црквеним меропсима. Обавезе меропаха нису биле истоветне. Меропси су били обавезни да раде за свог господара и да му дају натуралну ренту. Теодор Тарановски наводи да су постојала три система за одређивање меропашких работа:

количина земље коју су меропси морали да обраде;

количина радног времена које су морали да проведу радећи за господара;

систем дажбина.

Систем дажбина примењивао се у случајевима када је господарева парцела била мала, а уколико се радило о већој парцели, примењивана су друга два система. Споредне обавезе меропаха обухватале су поправљање градских зидина, чување страже на путевима и обезбеђивање смештаја и исхране за владара или феудалца у случају потребе.

С обзиром на различит положај меропаха, Душанов законик је покушао да унифицира њихове обавезе. Закоником су одређене следеће обавезе меропаха: да раде за господара 2 дана недељно, да му косе сено, окопавају виноград, да годишње дају „цареву перперу“ (новац) и да им се ништа више преко закона не одузима.

Меропах није смео да напусти земљу коју је обрађивао. Међутим, Законик им омогућава да се суде с господаром и царем уколико су захтеви господара у погледу рада и давања већи него што је прописано.

Власи

Не мешати са истоименим народима.

У средњовековној Србији, власи су били номадско становништво које се бавило сточарством. Имали су исти статус као и меропси у погледу зависности од феудалног господара и везаности за њега, али су им обавезе биле другачије, што произилази из природе њиховог занимања.

Основна обавеза влаха је била напасање господаревог стада.Поред ове обавезе, власи су такође морали давати дажбине у стоци, а морали су давати и посебну дажбину која се звала травнина.Травнина се спомиње и у члану 197. Душановог законика, који гласи: „којему властелину дође да зимује човек, да даје травнине од сто кобила кобилу, од сто оваца овцу с јагњетом и од сто говеда говече“. У случају потребе, власи су морали уступити своју стоку феудалном господару за превоз разних ствари.Власи који су напасали господарево стадо, примали су за то накнаду у стоци. Ова накнада звала се белег или месечина. Могуће је да су власи били у бољем положају од меропаха.Многи земљорадници су покушавали да промене занимање и да се баве сточарством. Феудалци су оваквој пракси покушавали стати на крај, из страха од осипања земљорадничке радне снаге.

Колико се пута помиње Шиптарски а колико пута Српски-Словенски језик као Илирски ?

Šiptarski:
- Dictionarium latino-epiroticum, 1635 napisao Frang Bardhi, albanski književnik (1606.-1643.), nema čak ni ilirskog imena nego epirskog i to je sve.

Srpski-Slovenski:
- Institutionum linguae illyricae libri duo 1604. Objavio Bartol Kašić (1575.-1650.)
- Grammatica latino-illyrica 1713. fra Lovre Šitović (1682.-1729.)
- Prima grammaticae institutio pro tyronibus Illyricis accomodata 1745. Fra Toma Babić (oko 1680.-1750)
- Instruzioni grammaticali della lingua illirica, u: Dizionario italiano, latino, ilirico. Venecija, 1728, Dubrovnik, 1785; samostalno: Principi elemetari della grammatica illirica. Dubrovnik, 1837. Ardelio della Bella
- Svaschta po mallo illiti kratko sloxenye immenah, i ricsih u illyrski, i nyemacski jezik. Magdeburg, 1761, Tropava, 1766. Blaž Tadijanić
- De illyricae linguae vetustate et amplitudine 1754. Sebastiano Slade Dolci (1699.-1777.)
- Grammatica Illyricae juventuti Latino-Italoque sermone instruendae accomodata. Venecija 1793. Josip Jurin
- Grammatica illirica, u: Ricsoslovnik illiricskoga, italianskoga i nimacskoga jezika s' jednom pridpostavlienomm grammatikom illi pismenstvom: sve ovo sabrano i sloxeno od Jose Voltiggi Istranina, Beč, 1803. Josip Voltić
- Grammatica della lingua Illirica … Dubrovnik, 1808, 1828, 1838, 1850. Franjo Marija Appendini
- Nova ricsoslovica illiricska vojnicskoj mladosti krajicsnoj poklonjena, Trst, 1812. Šime Starčević
- Grammatik der illyrischen Sprache, wie solche in Bosnien, Dalmatien, Slavonien, Serbien, Ragusa & c. dann von den Illyriern in Banat und Ungarn gesprochen wird. Ignjat Alojzije Brlić
- Ilirsko-němačko-talianski mali rěčnik. 1849. Josip Dobrinič (1812.-1861.)
- Osnova slovnice slavjanske narěčja ilirskoga 1836. Vjekoslav Babukić (1812.-1875.)
- Temelji ilirskoga i latinskoga jezika za početnike. Zagreb, 1839, 1842 Antun Mažuranić
- Grundzüge der illirischen Sprachlehre von Professor Věkoslav Babukić; Fondamenti della grammatica illirica di professore Věkoslavo Babukić tradotti da V. V-ž-ć /=Vladislav Vežić 1846-1849. Vjakoslav Babukić
- Teoretische-praktische Taschen-Grammatik der illirischen Sprache. Beč, 1850. Rudolf Fröhlich (Veselić)
- Grammatica della lingua illirica ad uso degli amatori nazionali e stranieri che bramano d'impararla. Zadar, 1850. Andrija Stazić
- Principi di grammatica illirica, u: Vocaboli di prima necessita… Zadar, 1850, 21855, 1879. Jerolim Šutina
- Ilirska slovnica 1854. Vjekoslav Babukić (1812.-1875.)
- Grammatik der illyrischen Sprache wie solche im Munde und Schrift der Serben und Kroaten. Beč, 1854. Andrija Torkvat Brlić
- Ilirska slovnica za početne učionice. Trst, 1854. Fran Volarić
- Grammatica della lingua illirica. Zadar, 1855 Ivan Danilo
- Grammatica illirica pratica secondo il metodo di Ahn e di Ollendorff. Split, 1855, Trst, 1861 Andrija Stazić
- Skladnja ilirskoga jezika za niže gimnazije. Beč, 1859, 1862. Pretisak prvoga izdanja: Zagreb. Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje 2005. Adolf Veber Tkalćević
- Grammatica della lingua serbo-illirica Beč, 1867 Pero Budmani
- Grammatica della lingua slava (illirica). Zadar, 1873, 1878 Dragutin Parčić
- Gyakorlati Ilir nyelvtan (Slovnica ilirskoga jezika), Baja 1874. Ivan Mihalović

............ Итд,има ли краја ?

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Карта војно-географског института аутстро-угарске монархихе из 1860-године.Грчка и Албанија пуне Словенских топонима.

Црновићи,Голо(брдо),Горица,Венето,Загора,Трново(Турнаво),Горица,Језеро,Село,река Бистрица,регија Пољана,Војвода,Мецово,Јаница,Гурбеш,Босец,Петрово,Богарјево,Оровица,Дамбово,Маглен,Магленске планине,Драгомано,Слатина,река Магленица,Луковац,Воден(данас Едеса),река Бистрица,па још једна река Бистрица,река Венетико,опет река Бистрица,Дреново,Крупишта,река Белица,Воденица,Сеница,Стара планина,Раља,Загорец,Бања,Горичка,Влахоклисура,Коњи,Горичани,Света Петка,Бистрица,Језеро Острово-Острво,Село Острво,Коштаница,Доброван,па опет Сеница,Горица,на Крфу Драготина,Црквишта област у Албанији,Грибово одн Грабово,река Бистрица,Загорани,Луково,Сеница,Водена,Горица,Загорапланина,Коњица,река Тополица,Селица,Сланово,Старичјани,Љасковики одн Лесковац,река Белица,Луково,Љубово,Загорија планина,река Војуша,Горица,Рибањ,Клисура,Марица,област Шкрапари,Богопоље,Шкрапарисело,Острвица,Водица,Горица,Бјелобоз,Јабланица,Пијаца,Пољане,Подгорјани,Љешница,Загоричане,Поградец,Пустела,Горица,Височишта итд 

За већи приказ https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/a9/8_-_nördl_Griechenland%2C_Chalkidike%3B_Scheda-Karte_europ_Türkei.jpg

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Ко су били Phrygi-Фриги и зашто се њиховој улози у Тројанском рату мора посветити посебна пажња ? 

Из Илијаде се зна да су Фриги били једно од 3 главна Тројанска племена,бранитељи куле Пријамове.Ако ћемо тражити Троју онда дефинитивно морамо ићи траговима овог племена.

Ми данас имамо много античких записа о њима и они се драстично разликују од данашњих бајки о њиховом Малоазијском пореклу па погледајмо:

Херодот(484. - 425.г. пне.)каже да у Малу Азију долазе тек у 8.веку пне. и то са Балкана где су се звали Бриги.Интересантно је и да се значење овог имена може превести само преко икавице.Бриг,бријег,брдо

Тражити њихово порекло у данашњој Турској је сулудо,што је доказао и Екрем Акургал(1911, - 2002.г.),турски специјалиста за древне културе Анадолије.Он је изјавио да се њихово присуство у Малој Азији археолошки може потврдити тек од 8.века пне.,што је од прилике око 500 година након Тројанског рата,и још додаје како њихови најранији артефакти неодољиво подсећају на артефакте са Балкана из касног бронзаног доба.Дакле,имамо и археолошке доказе да је Херодот био у праву! Самим тим се Троја мора тражити на Балкану а не у Турској-Малој Азији.

Али нису Херодот и Акургал једини који ово тврде.
Ксантос,Историчар из Лидије(Мала Азија) и Херодотов савременик,каже:
"Фриги су дошли у Малу Азију некад после Тројанског рата"

Аријан(92, - 175, г.),још један грчки историчар,пише да су Фриги дошли у Малу Азију као избеглице,након што су их из дедовине протерали Кимери

Наш Свети Јероним(347 - 420),Илир,забележио је да је у "новој домовини"(Малој Азији)први Бригијски краљ био Мидас,који је владао 696. до 742. г. пне.,као и да је његов отац Гордиас био Македонац из Тројанске краљевске породице.

Постоје и записи о градњи бројних реплика Илија односно Троје.И Бриги су највероватније изградили једну такву у својој новој домовини коју ће касније посетити и Александар Македонски приликом похода на Персију.Да је био Грк,као што нам се данас подваљује,ваљда би посетио дворе краља Агамемнона а не реплику двора Тројанског краља Пријама.Тако је највероватније и настала заблуда о Малоазијској Троји.Та локација би највероватније остала потпуно непозната да је није посетио и на карту уцртао Александар Македонски,најславнији човек тога доба.Ту је некада давно стајала само реплика славне куле,док је права кула била у Илирији,као што нам рече Иван Гундулић пре неких 400 година:

"При мору усправ српских страна,
у пржинах пуста жала,
лежи Троја укопана
од грчкога огња пала;

славна Троја,ка је свиме
његда истоком господила,
а сад ино није нег име,
након себе оставила.

Где су мири,где су двори ?
Није зламења од ничеса:
што огњу оста,време обори
и похара и поплеса...."

Слика-Карта Илирије и племе Фриги-Бриги у њој.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Једна народна легенда о реци Уни,из времена Римске власти на Балкану :)

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Илирија - цитати из путописа "Путовање из Будима у Дринопоље"

Антун Вранчић из Шибеника (1504.-1573) био је Далматински црквени прелат,дипломата,писац,надбискуп и кардинал.Путовао је по целој Европи у склопу разних дипломатских мисија као изасланик Угарског краља.Студирао је у Падови,Бечу и Кракову.
Овај учен човек јужне Словене назива Илирима а њихов језик Илирским.Његови цитати из путописа "Путовање из Будима у Дринопоље"

-Домаће становништво,које говори Илирским језиком,зове га славни Биоград(Београд),најмлађи писци га зову Белградум,због блискости с Илирском рјечју Биоград.Потребно је на овом мјесту примјетити да су та Илирска племена некоћ обичавала тим именом частити најчешће сједиште својих владара...

-Улпианум Софија,некоћ славно трговиште Дарданаца,а сада Трибала,смјештена осамнаест миља од града Ниша.

-Прегазивши ријеку Мораву,одмакавши се мало,почели смо се успињати уз гору Лукавицу за коју сматрам да се од горе Скадра у Илирији протеже све до Мезије...

-На том смо мјесту казивања нашег домаћина први пут дознали да је цеста којом смо се кретали грађена на римски начин,да се зове Трајанова цеста,да почиње од Београда а завршава се код Цариграда.Зачудило ме да се спомен на тако велика цара одржао код толико неуких барбара.

-Трачани,Бугари и остали који говоре Илирски језик...

-Када се извуче из планинског ждријела,оставља,како је споменуто,с лијеве стране узвисину што је барбари Илирскога рода називају Ветрен.(Одн узвишење које је ветровито,ветрено)

-Када смо га потом питали(Србина који живи у Филипопољу)
да ли зна какве друге грађевине у околини,испружио је руку и показао на остатке лукова аквадукта,врло дуга,који је с те исте горе Рупче испод оних трију брдашца био доведен до брежуљка на којем лежи град.Зачудио сам се тому и упитао зашто је требала вода извани,када кроз град и предграђе протјече река Струма.Одговорио ми је како је од старих чуо да Струма није никад била добра за пиће ,а ако онда није била добра,не може бити ни сада.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Илирски мач "Sica" одн. Сика - Секач 

Према Dictionnaire des Antiquités Grecques et Romaines, tome 4, volume 2,Paris, 1926, p. 1300,име Сика потиче од Прото-индо-европског корена "сек" што значи сећи,одсећи,етимологија је јасно разумљива преко Словенских језика.

Дугачак од 40 до 45 центиметара,Сика је нешто на прелазу кратког мача и дугачког ножа,којег су користили Илири,Трачани, Дачани,сличан мач су користили Македонци,касније и Римљани,налази се на Трајановом стубу у Риму где је приказан Дачки краљ Децебал који је њиме извршио самоубиство,налажен је широм Блакана,у Србији,Босни,Бугарској и Албанији ...

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Приказ Скита,са опанцима и Трачанско-Фигијском капом,на античкој вази из 5.века пне.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Dokazi kontinuiteta u narodnoj nošnji, duhovnim i pogrebnim običajima, polifoniji, tetoviranju, narodnim predanjima...

1.
Irma Čremošnik (1916.-1990.), slovenska arheologinja , "Nošnja na rimskim spomenicima u BiH, 1963.", u toj analizi nošnje na rimskim spomenicima zaključila je da su se dijelovi "autohtone nošnje naših ilirskih plemena očuvali... najzad, kroz vijekove i do danas: tako se opanci nose u svim našim krajevima, maramu na glavi istog oblika nose i danas žene u Hercegovini (i ostalim jugoslavenskim zemljama), kapuljaču - cucullus - nose svi pastiri, a u Hercegovini je i danas poznata duga i kratka kapuljača; poludugu košulju širokih rukava slično dalmatici, nose žene u Bosni, uske hlače sa tozlucima nose muškarci u Primorju i Hercegovini. Možda bi detaljnija uspoređenja današnjih narodnih nošnji sa autohtonom nošnjom naših Ilira u rimsko doba dala i više analogija"
Zorislava Čulić (1920 -1997.), etnolog (Prilog proučavanja elemenata starobalkanske kulturne tradicije u narodnim nošnjama BiH, 1966.): „Tako je do sada konstatovano da je ličko-dalmatinska crvena kapica , koja se nosi i u zadapdnoj Bosni, analogna kapi iz željeznog doba nađenoj u Komoplju u Lici, kao i izvestan broj ženskog nakita iz preistorijskih nalazišta. Dalje valja spomenuti „toke“ sa srebrnim pucetima u muškoj nošnji BiH, koje odgovaraju nekoj vrsti pancira od metalnih pucadi kakav je nađen u jednom ilirskom grobu na Glasincu. Za pastirsku kabanicu sa kukuljicom također su konstatovali neki naučnici da je ostatak stare balkanske nošnje, a također i za „struku“ s kojom se ogrću u hladne dane ne samo pastiri nego i svi ljudi u planinskim krajevima na području dinarske etničke zone“ O prikazima ženskih nošnji na stećcima: „Među njima ima samo jedna na kojoj se vide nabori u donjem delu, dok su sve ostale prave i bez nabora. Po svom obliku i po tome kako su opasane i kako padaju do zemlje, ove haljine na stećcima mnoga podsjećaju i na dalmatiku i na našu dinarsku košulju. Karakteristično je također i to dase ove predstave figura u spomenutim haljinama nalaze najviše i uglavnom na stećcima iz naših dinarskih krajeva: Stoca, Konjica, Duvna, Mostara, Kupresa, Trebinja, Kalinovika, Bileće, Imotskog, Gornjeg Hrasna, a ima ih i iz okolice Nikšiča i iz Dalmacije. Dakle, sa tereitorije na kojoj na kojoj je bila poznata dalmatika, i na kojoj obitava naša dinarska košulja.... Među druge delove odeće koje nose žene u dinarskim krajevima preko košulje spada suknena duga haljina; ona je razrezana sasvim spreda i skopčava se samo u gornjem delu, a negdje se samo opasuje, bez zakopčavanja.... možemo konstatovati da je postojao izvestan kontinuitet u upotrebi odeće...“
2. Tetoviranje kao narodni običaj od davnina u južnoslavenskom narodu je jako zastupljeno, poglavito u BiH gdje je to još živo, još jedan dokaz o kontinuitetu od antike potvrđuje grčki geograf Strabon koji kad piše o Japodima, tvrdi da se i oni tetoviraju kao i ostali Iliri i Tračani, što je potvrdeno otkricem igala za tetoviranje u ilirskim grobnim humcima u BiH.
3. Kontinuitet ilirskog kulta Lara, za koji je polihistor Ćiro Truhelka dokazao da se radi o Krsnoj slavi, dakle to je ilirski kult koji se samo preimenovao dolaskom kršćanstva, i koji je zastupljen jedino na prostoru Dalmacije, BiH i Srbije, a manjem obimu u Makedoniji i Bugarskoj u ostalim kršćanskim zemljama taj je običaj nepoznat ili je nestao.
4. Naš kontinuitet je vidljiv i u polifonijskoj narodnoj glazbi za koju sarajevski etnomuzikolog Cvjetko Rihtman (1902.-1989.)tvrdi da je u našem narodu prisutna od antike (O ilirskom porijeklu polifonih oblika narodne muzike BiH)
5.
Narodna predanja kao dokaz naše autohtonosti... Ako naš stari i neuki narod pamti ilirske kraljeve i rimske careve, to znači da je naš jezik ilirski oduvijek isti, jer samo nam Iliri mogu govoriti o njima, jer narodna predanja se ne prevodu i ne predaju drugom narodu. A to su brojna predanja o ilirskim kraljevima, rimskom carstvu, odlasku naših mladića rimske legije, rimskim carevima našeg porijekla Trajana, Galerija, Dioklecijana, Konstantina... tu su i epske pjesme o kraljici Teuti i caru Dioklecijanu...
6.
Tu su i pokapanja pod kamene gromile-grobne humke iz brončanog doba čiji se kontinuitet nastavlja i u srednjem i novom vijeku gdje je već taj običaj dosta oslabio, a da grobne gomile nisu samo od nekih Ilira neslavena, nego da je to običaj slavenskih Ilira dokazuju nalazi istih humaka s paljevinskim grobovima u Njemačkoj, gdje je dokazano da su to slavenske grobne gomile .
7.
Nitko nikad nije zapisao postojanje nekih neslavenskih Ilira od ranog srednjeg vijeka do novog vijeka, nije zabilježeno niti jedno takvo pleme, južni Slaveni su oduvijek označavani Ilirima i nitko drugi.

Најлакши начин до зараде на интернету икада:

Zapisi o Srbima u prvom veku nove ere

Serbi are mentioned by Pliny the Elder as Scytian people taking place between Montes Ceraunii and the river Rhea.
Pliny the Elder lived between 0 AD and 100 AD when this was recorded.

As to the name of Agathodaemon which is a snake and name of Serbia which is Serpia (B and P are interchangable) it is logical that ancient Serbi were still holding to the oldest belief on Earth and worshipped Snakes as Holly Deity.

Later on in time the Snake became demonised, in Christianity.

Excerpt from the Byzantian cronicle states that

during visit to Emperor Vasilis 

Basil II "the Bulgar-Slayer"

(Βασίλειος Β΄ ὁ Βουλγαροκτόνος)

Scytian delegation

composed of Croatian and Serbian representatives

demanded to become subjects to the Byzant

after terrible raids of Romans in Dalmatia.

source;

Skylitzes Chronicle

original transcript and translation on the pictures.

The Slovaks of Hungary-Slavs and Panslavism,

Thomas Capek,Knickerbocker Press, 1906

The Slovaks of Hungary- Slavs and Panslavism, 
Thomas Capek, Knickerbocker Press, 1906

Turcogreacia libri 8 - Crusius , Martin
Basilea 1584 ,page 342


Tribali Bulgari are Serbian people precisely

Triballi , alijs Bulgari putantur : fed Nicephoro Gregore Servij funt :
quia libro eius 9.cap.15 Michael Bulgariae Rex , a Crale (Rege) Serviorum

 

izvor: http://fishcalledsanda.blogspot.rs/2016/01/serbia.html

Најлакши начин до зараде на интернету икада: